Да ли ће избити мир на Кавказу

Баку, Азербејџан – Док је свет фокусиран на америчко-руске напоре да после три године зауставе рат у Украјини, могуће је да се неколико стотина километара јужније приближава мировно решење једног конфликта који траје дуже од три деценије. 
Азербејџан и Јерменија саопштили су недавно да су после дугих и тешких преговора усагласили текст споразума којим би требало да буде стављена тачка на деценије оружаних сукоба два суседа на јужном Кавказу, али изненадни продор ка миру још није отклонио све препреке.
„Мировни споразум је спреман за потписивање”, каже се у саопштењу јерменског Министарства иностраних послова. „Са задовољством констатујемо да су преговори о тексту... закључени”, констатује азербејџанско министарство, па је и покојни папа Фрања у последњој ускршњој поруци покушао да охрабри две стране да склопе мир „што је пре могуће”. 

„Када се споразум између Азербејџана и Јерменије потпише, неће бити препрека почетку сарадње”, изјавио је на скупу којем сам присуствовао председник Илхам Алијев инсистирајући да се измени јерменски Устав и избаци одредба о независности Нагорно-Карабаха која је отварала перспективу да се регион припоји Јерменији. „Лопта је у јерменском дворишту.”
Иако суочен са отпором националистичке опозиције, јерменски премијер Никол Пашињан сагласан је с променом Устава, чему мора да претходи референдум који реално не може да се одржи најмање још годину дана. 
Мир и јесте и није надохват руке, а додатно га угрожавају оружани погранични инциденти дуж 1.000 километара дуге и озбиљно милитаризоване границе с хиљадама војника на обе стране. 
Баку и Јереван међусобно се оптужују за инциденте који су, парадоксално, постали чешћи откако је најављен мировни споразум. 
Две бивше совјетске републике су током 35 година имале два озбиљна рата око Нагорно-Карабаха, азербејџанске области која је раније имала већинско јерменско хришћанско становништво, али су 1990, уз подршку Јеревана, сепаратисти прогласили независност и одвојили петину азербејџанске територије од матице земље. Стотине хиљада муслиманских Азера протеране су током конфликта. 
Последњи рат, пре пет година, после 44 дана завршен је победом Азербејџана, кад је враћена контрола над већим делом негостољубиве кавкаске енклаве. Тада су покренути мировни преговори. 
Охрабрен позицијом коју је стекао као важна енергетска сила, Азербејџан је у сенци рата у Украјини и уз помоћ Турске, септембра 2023. покренуо муњевиту војну операцију и за мање од 24 сата повратио све делове изгубљене територије. Око 100.000 Јермена послато је за Јерменију, где данас живе по избегличким логорима, иако би део њих желео да се врати. 
Суочена с оним што у Јеревану описују као пасивно реаговање Запада и Русије на азербејџански блицкриг, Јерменија је покренула „Агенду мира” са циљем нормализације односа с Бакуом и Анкаром. Као део те агенде и избегавања даље ескалације, Јерменија је 2024, током преговора без страних посредника, прихватила азербејџанске услове демилитаризације границе на северном сектору, а марта ове године Јереван се сагласио с верзијом текста два последња члана мировног споразума који је понудила друга страна. 
Баку је од Јеревана извукао више уступака, укључујући могуће затварање мисије ЕУ у Јерменији и обавезу да у будућим билатералним односима с Азербејџаном уклони сваку референцу на Нагорно-Карабах. Такође се тражи распуштање Групе Минск, коју је ОЕБС формирао 1992. како би се решио сукоб. 
Јерменија, једна од најсиромашнијих у региону, у великој мери је изолована јер су њене границе према Азербејџану и Турској затворене, а трговина иде преко Грузије. Мировни споразум не само да би обновио дипломатске односе с Бакуом и Анкаром, већ би знатно проширио могућност економске сарадње у региону јужног Кавказа који има амбицију да постане један од кључних транзиционих путева између Азије и Европе. 
Све то зависи од финализације азербејџанско-јерменског мира. Запад на томе инсистира страхујући да ће се Русија, ако потпише примирје у Украјини, поново фокусирати на регион, а нема гаранција да би подржала мир и отварање граница док не осигура своје интересе на обе стране. 
„У ово време треба бити обазрив и одгодити регионалне амбиције за нека боља времена”, каже ми Џејмс Шарп, бивши британски амбасадор у Бакуу и члан саветодавног одбора Каспијског центра за политику. 
Кључна је улога Анкаре, па је шеф турске дипломатије Сергеј Лавров на тему нормализације на јужном Кавказу разговарао с турским колегом Хаканом Фиданом. Амерички државни секретар Марко Рубио такође је током разговора у Вашингтону са Фиданом крајем марта затражио подршку Анкаре. 
Ако је што бржи излазак из изолације мотив Јеревана, и Баку мора да рачуна са фактором време. Уколико Русија и Украјина дођу до трајног мира, Москва би се поступно преусмеравала ка заштити њених интереса на другим деловима постсовјетског простора. То би ојачало позицију Русије и ограничило могућности Анкаре и Бакуа да обликују регионалну геополитику. 
Азербејџан одржава односе стратешког савезништва с Турском, блиско сарађује с Израелом и државама централне Азије, а земљама ЕУ активно помаже у диверзификацији извора снабдевања природним гасом после драстичног смањења увоза из Русије. Јерменија је после трауматског губитка Нагорно-Карабаха своју спољну политику фокусирала на САД и ЕУ, посебно Француску, док истовремено јача односе с Индијом и земљама Залива. 
Усаглашавање текста трајног мировног споразума с једне стране доноси олакшање, али одлагање његовог потписивање перспективу договора чини неизвесном и оставља отворена врата обнови војног конфликта који би угрозио суверенитет Јерменије и водио територијалним губицима. 
Међусобно неповерење и даље је високо. Речи председника Алијева у јануару да Јерменија представља „фашистичку претњу коју треба уништити”, и тврђења Бакуа о кршењу прекида ватре у Јеревану протумачена су као могућ покушај да се оправда нов сукоб. 
Једно је извесно: Азербејџан и Јерменија никада нису били ближи трајном окончању најдужег конфликта постсовјетске ере. Читав регион би постао безбеднији, ојачао би се суверенитет две земље и прошириле њихове опције спољнополитичких савезништава у временима великих геополитичких потреса.