Да ли ће Миле ухапсити Амира

До пре неколико недеља муслиманском Сарајеву се привиђао Додик с лисицама на рукама, капуљачом на глави, или већ иза решетака. Реализација расписане потернице изгледала им је као чисто техничка ствар. А онда, неки би да га ухапсе, али им треба асистенција (Суд БиХ), неки неће да асистирају јер је опасно (Сипа), неки би можда и могли, али кажу да нису надлежни (Еуфор), неки кажу да Каја Калас треба да им прошири надлежност (холандска европосланица Тинеке Стрик), неки кажу да још нису за то спремни (Каја Калас). А онда још, као бибер по пилаву, централа Интерпола у Паризу одбила је да распише црвену међународну потерницу.

Чињеница да Додика нема ко да ухапси изазвала је нервозу у бошњачким редовима па је на сарајевским медијима добио реч и понеко у афекту смањено урачунљив, попут посланика СДА у Већу народа НС РС Џевада Махмутовића: „Сукоб две полиције БиХ и РС?! Пуцати једни на друге, задатак се извршити мора!” (сарајевски портал „Кликс.ба” 4. април 2025). А када су још установили да Додик и под оптужницом прелази границу БиХ, одлази у Београд, у Израел, у Русију, и да, иако лице с потернице, свугде бива примљен као председник Републике Српске у пуном капацитету, и најављује нова путовања у иностранство, почели су да бесне на граничну полицију БиХ. „Каква смо ми држава, каква нам је полиција, какви су нам политичари, каква је та међународна заједница која је признала БиХ кад нико не може да ухапси пресуђеног Додика. Ако нико од њих није у стању да ухапси лице с потернице, нека то признају и чекају да Додик почне да хапси нас”, бесни Амир Зукић, коментатор БХТВ.

Притом се ни љутити Амир, ни смирени Сенад Хаџифејзовић, ни друге ведете сарајевских медија не питају да ли та пресуда против председника републике има било каквог правног основа или је типичан монтирани политички процес. Фалш допуна кривичног закона ненадлежног и лажног в. п. Шмита, фалш Суд БиХ којег нема у дејтонском Уставу БиХ, али ко те пита: суд је пресудио, расписао потерницу, и то је то, нема шта. Очито да су гледали старе филмове о суђењима у којима је Теренс Вилијамс играо независног судију који је пресуђивао искључиво по праву и закону, па у њему препознали своју Сену Узуновић уживо.

А што се тиче њиховог ултимативног захтева да БиХ делује као права држава, ништа од тога. Чак и осведочени пријатељи интегралне Босне и Бошњака, попут в. п. Волфганга Петрича и Педија Ешдауна, који су о јаду забавили Србе и Српску, утврдили су да „Босна никад неће бити стабилна држава”, односно „Босна ће увек бити слаба држава”. Џаба референдум, џаба признање великих сила, џаба пријем у УН, кад међународно признање није ослоњено на унутрашње признање. У правилу се државе створе изнутра као реално стање да народ на одређеној  територији жели да живи заједно, па се онда боре за признање других држава, па чекају на шалтеру на Ист Риверу да буду примљене у УН. У БиХ је било наопачке, што није баш уникатан пример, али никад не даје озбиљан резултат.

Муслиманско Сарајево је било изненађено колико су Путин, Нетанјаху, Орбан, Вучић помогли Додику јер Русију осуђује Запад због Украјине, Израел – читав свет због Газе, Мађарска је црна овца у ЕУ. Али код Срба постоји историјски континуитет русофилије по више основа, а од Русије стрепе њени непријатељи, пријатељство с Јеврејима, сковано у Јасеновцу, Додик негује већ деценијама, конкретном међусобном подршком. С Орбаном и Сијартом развио је и личне пријатељске везе у заједничкој борби против неолибералне хоботнице. Кад је Си Ђинпинг пожелео Додику брз опоравак после операције, у моменту кад су судски вештаци из Сарајева долазили у Лакташе да провере да није симулант, онда је то на начин рафиниране кинеске дипломатије било симболичан знак подршке. Током НАТО бомбардовања Београда, намерно је погођена кинеска амбасада, на пријемима приликом Сијеве посете Србији увек се „случајно” нађе и Додик.

А Бошњаци озбиљно запели у ЕУ и НАТО, а услов је унутрашња стабилност и нула сукоба са суседним државама, док они Србију оптужују за све своје невоље, реже на постђукановићеву Црну Гору, згражавају се на Милановићеве изјаве, а крив им је и Пленковић откако је изјавио да Хрватска, имплицитно ни ЕУ неће завести санкције. А тек унутрашња стабилност, као рогови у врећи. За јединствену БиХ они придобијају Хрвате тако што тврде да је нормално да им они бирају представнике у заједничко Председништво БиХ, а Србе тако што тврде да су геноцидан народ.

На глобалном плану они се као лимени петао на крову окрећу како ветар дува или, још горе, погрешно читају временску прогнозу. Американци га натоциљају да повуче потпис с Кутиљеровог споразума и уђу у рат против јачих, па онда три и по године чекају интервенцију и добију је пред капитулацијом. Онда им понуде Дејтонски споразум који је исти као Кутиљеров, уз Холбруково намигивање иза леђа да је то само привремено до укидања Српске. Пошто то с укидањем некако споро иде, у малодушно Сарајево стиже Султанов везир Давутоглу, да им представи стратегију неоосманизма, па они падну у транс: „повратак пустог турског”. Онда се затегну односи између Турске и САД, па се они, зна се, окрећу јачем, јединој суперсили, и чекају Бајденов „повратак незавршеним пословима у Босни”. Најзад стиже Трамп, па повуче амбасадора... који је у тандему са „в. п.” Шмитом аранжирао суђење Додику, да би у следећем кораку по некој новој допуни закона Српској отео јавну имовину. Изјаве екс реис-ефендије Мустафе Церића најбоље илуструју како изгледа бошњачка спољна политику. Једном приликом каже: „Турска је наша матица”, а другом: „Данас су нама Вашингтон и Брисел оно што су некад биле Мека и Медина”. И како онда да их озбиљно схвате и на Блиском истоку и на далеком Западу. У трећој изјави Мустафа-ефендија каже: „Бошњаци који су ишли у Београд да приме вакцину починили су велеиздају”. Е, тек ова трећа изјава представља једину константу бошњачке спољне политике: с црним ђаволом, само не са Србима.

Још од пре рата одбацују споразуме, па сад ни Срби ни Хрвати неће с њима. Алија је говорио – прихватићу све што се Фрањо и Слобо договоре, а кад су се они договорили да Србији и Хрватској прикључе Србима и Хрватима већински насељене делове БиХ, онда је то проглашено за магнум кримен. Трагало се за Фрањиним цртежом на ручку у Лондону, шеф његовог кабинета тврдио је да је Милошевић на састанку у Карађорђеву такође спомињао поделу. Објективно, у том предлогу, који су заједно сервирали Изетбеговићу на тројном самиту у Сплиту, није било ништа политички скаредно, јер је било у складу са жељама и Срба и Хрвата у БиХ, а у том наводном договору српског и хрватског лидера био је предвиђен и муслимански део и уцртан на салвету, ништа мањи од онога што су Бошњаци прихватили у Дејтону. Ствар је у томе што је Изетбеговић рачунао да Милошевић и Туђман неће моћи да се договоре, а он ће бити онај „трећи који се користи”. Још једном је погрешио, али у политици, кажу, нема пишмана, па је онда бошњачка политика прешла на стратегију невине жртве 12 геноцида, по којој су им сви нешто криви, од Јужног до Северног пола, а посебно комшије, које се и данас опиру њиховој жељи за доминацијом и територијалним претензијама на Српску и „Херцег-Босну”. Неће изворни Дејтон, неће нови споразум, неће миран разлаз... Једино хоће да уклоне Додика и узму јавну имовину Српске.

Е, сад је већ јасно да нема ништа од хапшења Додика, али неће ни он хапсити Амира Зукића и његове, не треба да брину. Статус кво је неодржив јер су блокиране све заједничке институције БиХ, у одсуству амбасадора САД, ЕУ мора да се побрине, а проблем је како точак вратити унатраг. Додик је понудио решење: узајамно повлачење последњих одлука, које све дубље воде у ћорсокак и у крајњој линији распаду БиХ. Шмит у немачком листу „Велт” између редова предлаже „постизање договора пред судом уз обуставу налога за хапшење”. Мораће да више мућне главом и понуди нешто прихватљивије за Србе уколико мисли да остане у Сарајеву, макар и као лажни в. п. Експлицитна подршка једино Немачке и Аустрије неће му бити довољна, као ни јалови покушаји полицијских извршитеља судинице Сене Узуновић да Додику у Српском Сарајеву уруче позив. Ето, за утеху Амиру Зукићу, држава БиХ ипак постоји, само што није довољно јака, па треба да вежба с лакшим теговима него што је Додик.

*Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа