Усташка болница – веза између логораша и спољњег света

Александра Мишић 

Jединствени објекат који је деловао у оквиру система логора Јасеновац – Усташка болница доскора није изазивао велику пажњу јавности, а био је кључан за везу заточеника логора и спољњег света који се борио против усташког режима. Путем изложбе желим да скренем пажњу на заточенике који су као лекари и медицински радници служили у овој болници, на њихова имена, на њихове ликове и њихову судбину. У сведочанствима која ишчитавамо, сазнајемо да је њихов положај „унеколико био повољнији од осталих заточеника, мање су били изложени физичком раду и добијали су нешто бољу храну”, потом да су лети могли да се купају у Сави и да су много пута били у прилици да искористе тренутак за бекство. Међутим, они то нису чинили. Нису побегли, из разлога што су знали да би бег појединца у најстрашнију смрт одвео велики број сабораца и да би улога болнице као везе била уништена.

Пратећи судбине лекара који су своје заточеништво провели радећи и скончавши у Усташкој болници, лечећи и џелате који су њихове најближе одвели на губилиште у Градину, можемо слободно рећи да су они на најбољи могући начин испунили свој задатак – служећи часно свом животном позиву, стављајући га у службу хуманости, не наносећи никоме зло и тиме, пратећи речи светих отаца – не починивши никакав грех.

Друга ствар на коју сам желела да скренем, макар на тренутак, пажњу јавности, јесте постојање јединих преосталих објеката који су се налазили у служби усташког логора у Јасеновцу. Два зграде некадашње Усташке болнице, које су биле у власништву породице Клинцов, остале су сачуване до наших дана. Данас припадају српском православном манастиру у Јасеновцу. Породица Клинцов их није дирала нити рушила, већ их је оставила какви су затечени након ослобођења 1945. године. Такви су и данас, што можете видети на фотографијама. Јасно је да је тим објектима хитна и неопходна санација, конзервација и рестаурација. Надам се да смо, макар толико способни, како би последње преостале објекте, који су били у служби логора Јасеновац, оставили за наредне генерације као део трајне опомене. СВЕДОЧАНСТВА

Протоколи мртваца

Послије масовних и индивидуалних покоља усташе су правиле километарски дуге листе покланих људи са рубриком „узрок смрти” „дијагноза лијечника”.

Те су спискове подносили неким лијечницима логорашима да уписују „дијагнозе” од ока у те рубрике, под пријетњом смрти. Изгледа да је за сваки случај требало имати нешто писмено у рукама, да би оправдали те покоље. Усташе су тражиле да те дијагнозе не буду увијек иста болест, него разне врсте болести. Тако су лијечници као дијагнозу смрти за неког одраслог уписивали дјечије болести: дифтерија, шарлах итд., а за мушкарце женске болести на примјер: матек. „Perimetria” , „cophoritis”, „salpyngitis”, incarceratiom u terigravidi, haemorhagija eteri, retorvesiouter, tetanus neonatorum итд. Тако је један четрдесетогодишњак умро од „dempipio tardo”, од закашњелог израшћивања зуби (дојенчади) и слично. Један мушкарац од рада на материци, ca uteri, или је неко умро од лишаја или катара очију.   Др Никола Николић

Санитетски одјел

У мају 1942. године дато је у дужност Др Марину Јурчеву родом из Каштела (код Сплита) да организира тај одјел. Исти је на тај положај дошао као заточеник – проглашен слободњаком. Он најприје оснива у заповедништву Сдруга своју канцеларију, али одмах затим приступа изградњи амбуланте, (ван заповједништва – у селу), а потом одмах изграђује болницу, апотеку, лабораториј и то све од старих сеоских кућа, које се по његовим упутама преуређују и реновирају. Већ почетком 1943. године болница има сва одјељења (осим порођајног) са властитим рендгенским апаратима и апаратом за зрачење. Болница има своју властиту кухињу и купаону. Болница је имала око 50 кревета, а осим тога и неколико кревета за грађанске особе, које су се у хитним случајевима примале у болницу. Болница има и кужно одељење, у којем се углавном (и испочетка у доста великом броју) налазе припадници „Сдруга” заражени са „сврабом”. Болница има и зубну амбуланту за војнике и приватнике. Ред и рад је у болници уведен савршен, те уведена стална дежурства лијечника и болничара. Др Марин Јурчев врши само административне послове и управља истом, док лијечничку службу врше једино и само лијечници заточеници, а такође и помоћно особље болничари – заточеници, који сви станују и хране се у Усташкој болници.

Храна са ђубришта

Логораши из циглане доведени су на тежак рад у усташку болницу у шест сати ујутро до пет сати по подне. За храну су добивали „пуру”, кукурузно брашно кухано у води без масти. Криомице смо им давали круха и цигарета, себи откинувши, јер нисмо могли гледати како су у подневном одмору са ђубришта избирали отпатке хране болесника. Њихово слабљење и омршављење било је очито, док их није нестало, и дошли су други људи на рад са истом судбином. Разговор с њима је био најстроже забрањен код логорисања. За догађаје у логору сазнали смо од квалификованих радника механичара и електричара, који су радили у нашим просторијама /болеснич. собама, лабораторију, рендген соби/. У посљедње вријеме убијало се у логору у мањим групама, све до великог коначног и језовитог свршетка.

Извод из Записника о саслушању др. Арнолда Шена пред Земаљском комисијом за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Загребу од 15. 6. 1945.

Бешени и комунисти и четници

Почетком рујна 1944. избила је у логору велика афера. Биле су наводно уловљене две групе заточеника: једна група заточеника од њих 21 осумњичена је да је имала везе с партизанима у шуми. Међу тим осумњиченицима налазили су се Лаци Мате, ветеринар, др Миле Бошковић, лијечник, Никола Пејновић из Сиска, Томо Марић из Загреба, Мусафија Хајнрих, Бошковић Митар, инг. из Загреба, Ребац Ремзија, неки Боро, којем презимена не знам, ђак из Дарувара, Бранко Конић, судац, Милановић, зубар. Ово су били заточеници, а других се ја не сјећам. К томе су били тој групи повезани и неке усташе и то: др Јурчев Марин, сатник-лијечник болнице и жена његова, затим Белушић, надпор., Јанковић Жарко и Рукавина Фрањо, ослобођени заточеници, писари логора. Сви ови наведени осумњичени су као комунисти и да имаду везе с партизанима. Сви су они страховито мучени неколико дана и тучени. Истрагу је водио неки др. Прпић, усташ. сат., иначе крволок. Помагали су му код млаћења и мучења Миле Судар, водник уст., Приморац Силвестар, уст. заств., Павичић Перо, усташ. вод., Неорчић Лаићо, уст. вод., Квесић Стипе, уст. водн, Шакић Динко, управитељ логора, Никола Пехар (Пуђо), уст. застав. Да су ови сви судјеловали у млаћењу и мучењу горе наведених, знам по томе што смо их ми заточеници видјели, гдје иду у зграду заповједништва, с плетеним жицама и јер смо поједине осумњичене видјели кад су их водили с преслушавања, да су тучени. Код тог преслушавања употребљено је као специјално средство мучења паљење тијела са „лет лампом/лампа за лотање”. На овај начин нарочито је мучен Ребац Ремзија, јер ми је причао гробар, који га је покопао да је видио кад га је свлачио да је сав изгорен од пламена те лампе по цијелом тијелу. Шакић Динко назвао је то средство мучења „В1”, јер је то јавно рекао у бријачници /„В1 је успио”/. Заједно с овом истрагом водила се истрага и против петорице због четништва, међу тим осумњиченима налазио се заточеник Бранко Војновић, Перо Крајновић и неки Хаџија, Лубара Јово, а петога се не сјећам. Сигурно су и ови исто тако мучени и тучени. Тзв. Комунистичка група, напред наведена објешена је, њих 21 на броју, 22. рујна 1944, и то заточеници у логору пред нашим настанбама, а усташе и слободњаци у селу Јасеновцу. Други дан објешено је наведених пет заточеника – четника /православци/. Ово друго сам вјешање морао гледати, јер ме ја на то присилио Динко Шакић. Наведене православце вјешали су Неорчић Лаидо, Стипе Квесић и многи други уст. дочасници.

Извод из Записника исказа Данон Јакоба састављеног у канцеларији Комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Загребу дне 26. маја 1945. године

*Кустос Музеја жртава геноцида, који је са колегом Николом Милошевским аутор изложбе „Јасеновац – трајна опомена”