Другаричење или кумачење – део циклуса радосних васкршњих обичаја

Традиција нашег народа чува се лепим обичајима. То потврђују и дани светковања који почињу од Васкрса, затим током  целе Светле недеље и данас, обележавањем Малог Васкрса.

Сутра, на Побусани понедељак, излази се на гробље, износе се јаја, посебно офарбана за ту прилику. По једно јаје оставља се на гробу, а друга се деле, махом сиромашнима. Гробови се бусају, то јесте, чисте се и уређују, пале се свеће, свештеници служе помене и парастосе за покој преминулих душа, јер оне, како се верује осећају на овај празник радост васкрсења Исуса Христа. Пубусани понедељак није дан туге због одласка сродника, него дан радовања, јер се упокојенима преноси радосна вест о васкрсењу, па се на гробљима њима такође упућује поздрав „Христос васкрсе!”.

Негде се овај понедељак, зове и Водени понедељак, јер тада момци симолично поливају водом девојке.

Из Центра за нематеријално културно наслеђе Србије (Центар НКН Србије), који делује при Етнографском музеју у Београду, подсећају да се на Побусани понедељак (негде на Мали Васкрс, али ређе) негује другаричење или кумачење, што је обичај ритуалног склапања кумства, побратимства и посестримства, међу децом и младима истог пола и узраста. Зато се овај дан назива још и Другарични, Кумачни или Кумачин понедељак.

–Обичај је део традиције становништва пожаревачког Подунавља, северног Стига и јужног Баната. Ритуал се одвија на следећи начин: неко од родитеља држи венац док се деца три пута љубе кроз њега. Након сваког пољупца, деца се окрећу три пута око себе, а затим кроз венце размене поклоне, који се обавезно састоје од јаја фарбаних за ову прилику, као и слаткиша, играчака и других дарова. На крају, венац се у зависности од места одржавања ритуала, баца у воду или се покида и баца у поток, а може и да се окачи о родно дрво или се баца на кров.

– Другаричење се обично обавља поподне и у њему учествују деца и њихови родитељи. Одвија се на обали реке, потока, крај извора или у центру села. Учесници носе венце, обично направљене од гранчица врбе и цвећа, које плету код куће или на лицу места – наводи се у саопштењу Центра за нематеријално културно наслеђе Србије, и у коме се сазнаје да се другариче деца истог пола и узраста. Родитељи почињу да их другариче још док су сасвим мала, а за друга или другарицу бирају децу истог узраста и са чијим су родитељима и сами у добрим односима. На тај начин долази до промене међусобних друштвених односа учесника и успостављања чврстих веза у оквиру заједнице. Деца старијег узраста могу и сама да изаберу друга или другарицу и могу да имају и по неколико „побра или друга”. Другаричење се обнавља сваке године, обично до пубертета.

Елемент  „живог наслеђа” Другаричење  или Кумачење, уписан је 2022.године под бројем 57 у Национални регистар, нематеријалног културног наслеђа Србије, на предлог Народног музеја Пожаревац. Локалитети на којима се поменути обичај изводи, како се наводи у Центру за нематеријално културно наслеђе су: Батовац, Дубравица, Брежане, Живица, Кличевац, Дрмно, Брадарац, Кленовник, Ћириковац, Затоње, Кисиљево, Поповац, Баре, Касидол, Пожежено, Усје, Кусиће, Сираково, Мајиловац, Курјаче, Острво и Петка.

Друштвене праксе, обичаји и свечани догађаји, као један од пет домена које препознаје Унескова Конвенција о очувању нематеријалних културног наслеђа односе се на знања и праксе које се изводе јавно или приватно, сведоче о континуитету и значајни су за обележавање важних тренутака у животу заједнице или појединаца. Најчешће се везују за одређено време и простор, а њихово практиковање доприноси оснаживању осећаја припадности групи и јачању идентитета заједнице.

Из овог домена у Национални регистар нематеријалних културног наслеђа до сада је уписано18 елемената, које су заједнице из различитих делова Србије препознале као део „живог наслеђа” и на чијем очувању активно делују у сарадњи са стручњацима и релевантним институцијама.

Међу њима су и они који припадају ускршњем циклусу обичаја то су: Лазарице у Сиринићкој жупи, Изливање и паљење ратарских свећа (околина Лознице), Чување Христовог гроба (београдско насеље Батајница), Бела вила ( Велика Хоча) и Другаричење / Кумачење ( пожаревачко Подунавље, северног Стига и јужног Баната ).

С обзиром на то, да су три обичаја, од наведених, била везана за дане пре Васкрса, а Другаричење и Бела вила после овог великог празника, осврнућемо се на карактеристике обичаја „Бела вила” из Велике Хоче, који је обележен прошлог уторка, трећег дана Васкрса. То је како кажу из Центра за нематеријално културно наслеђе Србије, саставни део сложеног комплекса колективних обичајно-обредних радњи које се у склопу празновања Васкрса изводе у овом насељу.

Састоји се из два дела: игре која симболизује лов дивљих коња и игре „зидања града”. Први део обичаја приказује десетак „ловаца“ који младим, олисталим гранама, дужине око три метра, настоје да „улове”  двадесетак „дивљих коња” и да их доведу до „пијаце”, то јесте, места где ће их „купцима” наводно продати. У другом делу обичаја младићи праве формација кружног облика, састављену из два реда учесника – доњег и горњег, „градећи град”. Пошто је „град изграђен”, учесници наведене формације певају песму „Бела вила град градила” – објашњено је у документу Центра за НКН Србије. Елемент „живог наслеђа” Бела вила, уписан је 2027.године под бројем 36 у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије, на предлог Института за српску културу Приштина – Лепосавић.

Центар за нематеријално културно наслеђе Србије, отворен је у Етнографском музеју 20. јуна 2012. године, с циљем подизања свести о значају нематеријалног културног наслеђа.

Подсећамо, молитвама и саборовањем, наставља се празнични циклус, па се верници и у наредом периоду, међусобно поздрављају речима: „Христос васкрсе!”, „Ваистину васкрсе!” до Вазнесења Господњег - Спасовдана, који увек „пада” четвртком, четрдесет дана после Васкрса. Затим се десет дана касније, обележава и Силазак Светог Духа на апостоле. Овај празник познат је и као Педесетница, јер долази педесет дана после Васкрса.