Блокирана Заклетва наставника

Присећам се свог једнодеценијског наставничког рада у гимназији док гледам неке данашње наставнике како на забрињавајући начин кидају везе између образовања и друштвеног система, како мењају однос према професији, према ученицима. Тешко ми је да схватим оволику неодговорност оних наставника који подржавају блокаду рада школа. Ево и зашто.

Прекид рада у образовању означава прекид стицања, усвајања знања и вредности друштва; такође, обуставља се напор изграђивања навика и вештина, развијања сазнајне способности и обликовања неких особина личности ученика. На један начин блокада наставе не погађа само стицање знања, већ и васпитне тежње „друштва” да развија интелектуална, морална, емоционална својства ученичке личности (способности, карактер, мотиви, ставови).

Наставник образује младе припаднике друштва и преноси пожељне вредности. Основни елементи његове професије су: 1) предметно знање, 2) стручни ауторитет, 3) васпитни пример, 4) етички професионални кодекс, 5) културни допринос јавном животу. А његове професионалне улоге су сазнајна, васпитна, социјализаторска, стваралачка, друштвено-нормативна, културна, да наведем само неке (У коауторској књизи „Наставник у теорији и наставној пракси”, 2010).

Проучаваоци образовања су сагласни о великом значају наставника у процесу сазнајно-васпитног развоја ученика. Педагошка улога наставника је најважнија у основном образовању, а затим опада како се иде према вишем и високом образовању. Однос према знању и вредностима на нижим нивоима образовања одређен је више квалитетом наставника него садржајем предмета. На факултету се овај однос мења – сазнајна мотивација за наставни предмет није условљена квалитетом професорске личности (Видети у мојој књизи „Образовање у токовима друштва знања”, 2013).

На значај улоге наставника скрећу пажњу и међународне конференције о образовању. Тако је 1996. године у Женеви усвојена декларација Јачање улоге наставника у свету који се мења, у којој се с више аспеката разматра делатност наставника у савременом друштву. Наш свет је ушао у епоху у којој се развој темељи на научним знањима и отуда модерно образована личност постаје носилац прогреса. У том смислу, школа мора да се стално осавремењује, а друштво да стално учи. „Тежња за учењем” постаје друштвена вредност, али и богатство појединца. Наставник у том процесу има посебну интелектуалну, педагошку и моралну одговорност. На тим темељима написана је „Заклетва наставника” (Робер Дотрен), чији почетак гласи: „Извршићу своју обавезу свесно и поносно. Моји ученици биће не само ученици, већ пре свега деца и нећу никада заборавити да сносим део одговорности за њихову судбину. Сачуваћу свим могућим и расположивим средствима част наставничког позива. Моје колеге биће моји пријатељи...” Дакле, „сносим одговорност за њихову судбину”.

Све што је овде речено о професији образовања и улогама наставника нестало је у антипедагошкој олуји која је задесила српско основно и средње образовање крајем 2024. и почетком 2025. године. Пред нашим очима одвијала се погубна игра по младе генерације: повећи број наставника одбацио је своје професионалне улоге, а професију „лишио” предметног знања, ауторитета, узора, заштите, моралног кодекса.

Наставницима који су бацили под ноге своје професионалне улоге придружиле су се и групе родитеља с негацијом сопственог васпитања деце, упркос законској обавези похађања основне школе. За овакво понашање наставника и родитеља апсолутно не постоји оправдање, нема тог разлога који би им ишао у прилог. И када би приступили штрајку, морао би да буде у оквиру закона. Ово што смо видели било је поништавање сваког законитог (и моралног) понашања. А зашто? Зато што подржавају студенте у блокади (не оне који бране право на студирање?!) и њихове апстрактне захтеве издиктиране на Студентском едикту у Нишу.

Кад ветар однесе дане и месеце тешко схватљивог понашања неких наставника (и родитеља), многи ће питати како се догодио губитак сазнајног и педагошког ауторитета, моралног интегритета, осећаја одговорности и солидарности, отвореног разговора с ученицима о вредности знања и понашања. И још нешто: како то да су заборавили да наставник не ради у фабрици аутомобила и патика већ припрема младе људе за обављање друштвених улога и притом утиче на њихов сазнајни, емоционални и морални развој.

Ова антипедагошка олуја која је захватила Србију проћи ће као свака друга друштвена непогода. Али, остаће ожиљци и „повреде”. У овим данима тешко је предвидети све образовне и васпитне последице замењивања учионице улицама. Сви актери образовног система и његовог окружења мораће да пажљиво анализирају, да осветле узроке, облике, учеснике. Таква студија је неопходна да се у будућности не би поновили псеудополитички процеси у образовању у којем је дете на последњем месту, уместо да буде у центру.

*Научни саветник

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа