Најлепше је радити у својој земљи

Данијела Давидов Кесар

Велики број лекара, стоматолога и медицинских сестара претходних деценија отишао је из Србије у друге земље због бољих услова за рад, већих зарада, породичних околности... Неки су се на тај корак одлучили и због могућности за добро усавршавање. Али има и оних здравствених радника који су донели одлуку да се врате у нашу земљу и овде наставе да живе.

Један од њих је и др Марко Шипчић, који се вратио у Србију из Русије, где је ради студија отишао у лето 2017. године. Тренутно је запослен у Клиничком центру Војводине, у Клиници за ендокринологију, дијабетес и болести метаболизма. План му је да ту и остане и упише специјализацију из интерне медицине.

Овај лекар каже за „Политику” да je одлазак у другу земљу био и његов лични изазов, жеља да се осамостали, заради за своје школовање, изађе из конформизма и – испита границе.

– Након припремне године, 2018. сам полагао државне испите за упис на факултет, а у августу исте године уписао сам прву годину студија на тадашњем Московском државном универзитету за стоматологију и општу медицину „А. И. Евдокимов”, који данас носи назив Руски универзитет медицине, како и стоји у мојој дипломи. Завршио сам факултет прошле године у групи најбољих студената и добио такозвану црвену диплому. Од преко 70 оцена у систему оцењивања од један до пет, имао сам три четворке, из хистологије, фармакологије и статистике. Хистологију сам полагао код ујака моје супруге, а да ни он, а ни ја нисмо у том тренутку знали да ће нас судбина спојити породично. Она је чак студирала медицину на другом универзитету – појаснио је др Шипчић.

Он напомиње да није у Москву отишао само због студија. Желео је да осим академског знања стекне и животно искуство у једној од највећих и најуређенијих светских метропола.

– Хтео сам да доживим „ритам” великог града, научим нови језик, упознам културу велике Русије и путујем по њој. У Русији је здравствени систем огроман толико колико и сама држава, са бесконачним бројем институција и специјализованих установа, што омогућава велики обим праксе и сусрет са широким спектром патологија. С друге стране, у Србији је систем мањи, али је однос између лекара и пацијената често непосреднији и једноставнији. Лекар у Србији чешће преузима више улога и по мом мишљењу је цењенији у друштву, а поготово уколико постане добар специјалиста. У Русији је рад строго регулисан протоколима, има много више бирократије. Оба искуства имају своје вредности – руски систем ме научио дисциплини, а српски – емпатији и човечности – појаснио је др Шипчић.

Он наводи да је увидео и да у Србији специјализације знатно дуже трају и да су усклађене са европским системом. Тако је, на пример, будућем ендокринологу потребно да, након завршених студија опште медицине, најпре заврши петогодишњу специјализацију из интерне медицине, а затим и двогодишњу ужу специјализацију из ендокринологије. Током целог тог периода, лекар је запослен и плаћен као доктор опште праксе. С друге стране, у Русији су специјализације краће, није неопходно претходно завршавање интерне медицине да би се уписала ужа специјализација, и чешће се финансирају самостално.

– Одлука да се вратим постојала је од самог почетка, већ од прве године студија. Никада нисам планирао да останем у мегалополису. Што сам дуже боравио у тој божанственој и величанственој Москви, то сам више осећао носталгију за Србијом и нашим људима. Нигде на свету нису људи тако срдачни и добре душе као овде. Можете на улици срести потпуног странца и испричати се с њим као да се знате читав живот. Са собом сам у Србију „донео” и део Русије – своју супругу, а која је такође лекар – каже др Шипчић.

У Србију се вратила и др Викторија Вујисић, која објашњава за наш лист да је 2000. године отишла у Грчку због даљег школовања и образовања.

– То ми је био циљ – да научим нешто ново и да образовање које будем стекла усавршим тако да није само под строгим утицајем науке већ и духовног напретка. Свако од нас мора да ради на себи и да се усмерава у добром и за добробит човечанства. Ми лекари имамо исти циљ а то је исцељење и превенција као и да за све нас важи Хипократова заклетва да не гледамо ни веру ни опредељење нити боју косе или коже нити националност пацијента већ нам је првенствено важно да усмеримо знање на лечење и превенцију код људи – наводи др Вујисић.

У Србију се, каже, вратила из жеље да буде са својима и да да допринос нашем здравству, које је у великом развоју протеклих година, својим знањем, образовањем и искуством које је стекла боравећи годинама у Грчкој, земљи која јој је пружила да се осећа као у својој држави.

– Захваљујем се професорима на Аристотеловом факултету у Солуну за све знање и рад кроз праксу на факултету током школовања. Захваљујем свим својим пријатељима и колегама који су ме подржали у научном и стручном усавршавању. По сазнању да је Министарство здравља покренуло акцију за повратак медицинских стручњака из иностранства, обратила сам се Канцеларији за сарадњу са дијаспором при Министарству здравља, где сам била пријатно изненађена брзином, ефикасношћу рада ове канцеларије, али и пуном подршком коју сам од њих добила у вези са мојим повратком у Србију. Све је решено јако брзо и ја данас радим у Србији, на моје велико задовољство.

Ако живот пише прелепе приче прожете личним амбицијама, онда је моја највећа амбиција, моја лична сатисфакција, да будем део своје земље у унапређењу и усавршавању здравства у Србији. Зато се овим путем морам захвалити председнику Александру Вучићу, као и министру здравља др Златибору Лончару за могућност повратка у земљу. Изузетно сам почаствована пријемом у Министарству здравља, и заиста ми је изузетна част да будем део тима у Министарству здравља у здравственој инспекцији. Користим и ову прилику да позовем све своје колеге здравствене раднике који би желели да се врате у Србију да не губе време, већ да се јаве поменутој канцеларији и да се врате у отаџбину. Нигде није лепо као у својој земљи – закључила је др Вујисић.