Сећање на нобеловца који је само једном боравио у Врању

Врање – Драгоцено је било чути конкретна и прецизна тумачења професора Јована Делића о нашем нобеловцу на недавно одржаним шестим „Бориним књижевним данима” када је представљена његова монографија „Иво Андрић: мост и жртва”. Ово стручно-теоретско дело читаоцима нуди путоказ кроз књижевно стваралаштво Иве Андрића. Књига је својеврсни омаж његовом целокупном делу и појавила се пред културном јавношћу поводом пола века од пишчеве смрти. Монографија је објављена на српском и енглеском језику и садржи више од 150 фотографија.

Чињеница да је у оквиру обележавања 149 година од рођења писца Боре Станковића, један културни догађај био посвећен Иви Андрићу, у години када се обележава и пола века од смрти нашег нобеловца, била је и прилика да се културна јавност у Врању подсети прве и једине посете овог писца Врању. Андрић је у октобру 1969. године посетио град на југу Србије. Са њим је кућу писца Станковића посетио и тадашњи председник САНУ Велибор Глигорић. Фотографија је сачувана у књизи „Врање”, дугогодишњег дописника „Политике” из овог града Миодрага Пешића.

О томе да су Иво Андрић и Борисав Станковић имали као савременици контакте, говоре и чињенице из телевизијског филма „Бора под окупацијом” сценаристе Јована Радуловића, где је приказана сцена у којој два писца после „линча” кроз који је прошао писац „Нечисте крви” после Првог светског рата, разговарају на тему односа према патриотизму у изазовним временима историје.

Темом односа између два писца у поратном времену бави се и у својој драми „Трагедија једног неспоразума” Часлав Ђорђевић. „Ја вас апсолутно разумем, господине Боро, али они не схватају, не могу да схвате да сте ви књижевник и да је ваш посао управо то – да пишете. Од тога књижевник живи. А судити књижевнику због тога, било би неправедно... То је као да судиш касапину што је под окупацијом клао стоку, пекару што је пекао хлеб, возовођи што је возио воз, кафеџији што је држао кафану и пићем служио непријатељске војнике или бакалину што је држао трговину, где су навраћали страни официри и куповали... Не разумеју они то, господине Боро, зато и тако пишу. Греше они”, тешио је Андрић разочараног и потпуно сломљеног писца из Врања.

Сасвим сигурно је да ће већ наредна 60. „Борина недеља”, када ће се обележавати и век и по од рођења Боре Станковића, бити прилика да се тема односа између двојице писаца нађе у фокусу анализе и нових тумачења, с обзиром на то да је она и даље готово недотакнута, а да сасвим сигурно у архивама има докумената који би могли да је осветле на радост културне јавности не само на југу Србије већ и шире.