Како Запад блефира у Босни и Херцеговини

Шта значи реч блефирање? Најчешће се користи у карташкој игри покер, тако што настојите да повећањем улога и говором тела противнику створите утисак да имате јаче карте него што их стварно имате. Блефирање није банална превара кад нешто дословно слажете или обећано не урадите, него вештина да уплашите противника да његове објективно боље карте нису довољно добре да би ризиковао и наставио игру. 
Блефирања, наравно, има и у другим областима, па и у мирнодопској политици, домаћој и међународној. Разноразне сталне и ад хок владине и невладине међународне организације и институције блефирају Србе у Србији и у Српској, али ћемо се овом приликом задржати на потоњој. 
У недавном разговору за „Вечерње новости” Додик је навео да су му премијер и три председника европских држава поверили да су Британци хтели да га ликвидирају по мафијашком принципу: Човек је проблем, ако нема човека нема ни проблема, уз причу да је „пружао отпор”. Нису одустали, али ћуте. А за РТ Балкан (20. априла) председник Српске је додао: „Њихове власти су стајале иза тога и свега лошег што се дешавало Србима. Када је била конференција ПИК-а у Бону 1997. године, измислили су некаква овлашћења, иако се та синтагма никад није појавила. Али они су је упаковали и назвали ’бонска овлашћења’. Тада је шефица британске делегације бар била искрена и рекла да је то блеф. И сада ми живимо у том њиховом блефу више од 30 година и ако им се супротставимо можете доћи у ситуацију да будете хапшени.” Кад је добио „бонска овлашћења” и прва реакција в. п. Вестендорпа била је да су та овлашћења у сукобу са Дејтоном, али их је касније користио. Блеф измишљена бонска овлашћења је упалио. 
Да су блефови само британски, ни по јада. Могло би се рећи да су они само специјалисти за блефове, али блефирању у БиХ дале су допринос мање или више готово све западне силе. Но, први блеф била је синтагма „међународна заједница”, јер тако нешто заправо не постоји ни као организација ни као институција, а непрестано се потеже као врховни ауторитет у БиХ. Те међународна заједница очекује ово, те захтева оно, те неће дозволити нешто треће, а у конкретнијем облику у БиХ се појављује као УН, СБ, ЕУ, ОХР, ПИК... Али, ко чини међународну заједницу? Ваљда свих 100 чланица УН, иако у великој већини њих, рецимо у Перуу или Конгу, ни власти, а камоли народ, појма немају ни да постоји БиХ, поготово ФБиХ и РС, и шта се овде догађало после грађанског рата, за који су тамо вероватно нешто чули. У међувремену, с деглобализацијом света, „међународна заједница” је променила име па се назива „колективни Запад”. А ових дана Фон дер Лајенова каже: „Запад какав смо познавали више не постоји.” Ако не постоји Запад, не постоји ни колективни Запад, па је онда срушен и стуб међународне заједнице, која на крају такође не постоји. „Велик турбан, под њим хоџе нема”, па се Српска бори против ветрењача. А хоџе и хоџице, без турбана походе БиХ и прете, условљавају, хапсе. 
Други блеф је гласио: „Дејтонски споразум је донео мир, али не и политичко решење за Босну.” Мимо сваке логике и здравог разума, јер грађански рат је и почео зато што три народа нису могла да се договоре о будућности БиХ. Сецесионисти су прекинули процес договарања, наметнули своје и изазвали отпор оних који су бранили затечено стање и принцип равноправности. У позадини фронта током три и по године рата стране у оружаном сукобу, уз посредовање иностраних мировњака, тражиле су политичко решење, и када су га у Дејтону нашле, успостављен је мир. Решење, или дејтонски Устав БиХ, било је основа мировног споразума. Да решење тада или касније није усаглашено, рат би и данас трајао. Чему замена узрока и последице? Раздвојили „мировно решење” на мир и решење, како би могли да славе мир, а куде и мењају решење.
Трећи блеф: У Дејтонском споразуму нигде није експлицитно наведено кога представља в. п., иако, чим се зове представник, мора некога и да представља. Пошто му у опису радног места стоји да треба да „помаже, охрабрује, подстиче локалне актере у имплементацији Дејтона”, било би природно да представља ону групу земаља чији лидери су се крајем 1995. окупили у Паризу да потпишу и гарантују Дејтон. Надзор имплементације на терену спуштен је на ниво амбасадора тих земаља у Сарајеву, који чине ПИК. ПИК саветује високог представника, а тај оперативно ради на спровођењу споразума на челу институције ОХР, с бројним упосленицима и позамашним буџетом. Међутим, в. п. се радо представља као представник, како већ рекосмо, ионако суспектне „међународне заједнице”, а своје полугодишње редовне извештаје о раду подноси на адресу СБ УН и понекад се представља као представник УН у БиХ. Заврзлама око тога кога (високи) представник у ствари представља, сем самога себе, добро је дошла да се особа по имену Кристијан Шмит, без дипломатског статуса, с обезбеђењем баварске полиције, бесправно усели у зграду ОХР у Сарајеву и наметне већој половини БиХ као в. п. 
Четврти блеф: Не слово, него дух Дејтона?! То је требало да објасни како је могуће да Срби, иако једини упорни и доследни браниоци Дејтона, буду непрестано оптуживани да га крше. Неспоразум је хроничан, јер Српска следи оно што пише, а они се баве духовима. Уобичајено је, не само српском језику, да када се каже да је нешто „у духу”, онда значи до то није буквално исто, али је иста суштина. У интерпретацији ОХР-а „у духу” значи супротно од онога што је „по слову”, односно написано. Овај безочни блеф омогућује им да тврде да је црно – бело, а бело – црно. Довољно је да сви то понављају, да га шире медији, па да постане истина. 
Пети блеф: Неопходне институционалне реформе, јер је систем компликован, спор, скуп, неефикасан. Наравно, све је то тачно, али се то односи на ФБиХ и на БиХ, али не на РС. „Премда су односи Хрвата и Бошњака у ФБиХ били регулисани већ Вашингтонским споразумом, првих 10 дана од укупно 21 дан колико су трајали преговори у Дејтону, било је посвећено регулисању односа између Бошњака и Хрвата”, пише Колет Дерек („Тајна повест Дејтона”). За Педија Ешдауна 2002 године то је подразумевало „почетак разградње структуре Дејтона” („Срећан живот”), а разградња Дејтона конкретно је значила отимање надлежности, наметање закона, смене непослушних функционера, у чему је Ешдаун био шампион. 
Шести блеф: „БиХ прелази с Дејтонског на европски пут?!” Овај блеф, пре свега, значи да БиХ напушта Дејтон, који је већ имплементиран, те да је ступила у вишу развојну фазу, иако истовремено понављају да је међународна заједница фрустрирана неуспехом у БиХ. То би ваљда требало да значи да ће, пошто је Трамп дигао руке од Европе, ЕУ уместо САД преузети протекторат у БиХ. А пошто је Брисел у слабом здравственом стању, онда конкретно Немачка и Француска, односно Британија, која претендује да после брегзита постане арбитар у ЕУ и испостава САД на континенту. 
Седми блеф: Дијалог, дебата, преговори, усаглашавања, усклађивање је њихов омиљени блеф. С њима то изгледа тако да се смењују разноразни посредници, изасланици, известиоци и њихови заменици и помоћници, па тек амбасадори и први секретари, да ти се заврти у глави, и понављају једну те исту причу да треба да урадиш ово или оно у интересу твог народа и напредовања ка ЕУ. А кад их „непристојно” одмах упиташ имају ли шта ново да понуде, подсетиш их да није у реду да се петљају у унутрашње ствари иностране земље, да ваљда боље препознајеш интересе свог народа него они, онда ти ван протокола кажу да си све у праву, али они напросто преносе став своје владе и да ти је паметније се не јогуниш. Унутрашњи дијалог међу локалним актерима – такође је пожељан, али нипошто без њиховог усмеравајућег посредовања и без њихових медија који ће дати пожељну интерпретацију. 
Блефова има напретек, али шта ако понекад и не блефирају, него бомбардују као крајем рата „положаје ВРС у Босни” и успут озраче цивиле, или шаљу специјалце да киднапују или чак физички ликвидирају председника. Јаче карте за то свакако имају, али пре него што их открију, калкулишу шта би тиме постигли, да ли им се исплати, какве ће бити реакције света, могу ли да ратују на више страна. Лакше им је док блефови успевају, и зато их љуте они који, као Додик, блефове наглас препознају и кадри су да на повећан улог узврате: пратим!
*Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа