Мост између унутрашњег света и спољашњег пејзажа

Ваљево – Занимљива изложба под називом „...као слика (лепа)” ваљевског сликара Миодрага И. Антонића отворена је у Градској галерији Народног музеја у Ваљеву. Аутор, Ваљевац, самостални уметник, од 1994. година члан УЛУС-а, представио је изабране слике из последњих циклуса рађених после пандемије.  
„Сликарство Миодрага И. Антонића осликава ретку посвећеност завичајним мотивима, егзистенцијалним темама и ликовној изражајности која измиче пуком декоративизму. Његов опус представља мост између унутрашњег света и спољашњег пејзажа, у којем су боја, потез и светлост не само средства израза већ и носиоци емоције, сећања и тихе меланхолије”, навео је академски сликар Зоран Мујбеговић у тексту који прати каталог изложбе. 
Додао је да у Антонићевим пејзажима „препознајемо Ваљево и ширу околину, не као топографски прецизне приказе, већ као призоре филтриране кроз емоције, сету и уметников доживљај пролазности”. Посебну димензију његовом сликарству даје присуство орнаментике која је снажно укорењена у народној традицији Србије и кроз употребу стилизованих симбола, геометријских фигура и мотива који подсећају на народне везове, таписерије и архитектонске детаље, он ствара мост између прошлих и савремених уметничких израза, истиче Мујбеговић. Још један важан лајтмотив у Антонићевом делу је жена – фигура која се појављује у његовим радовима не само као естетски објекат већ и као носилац симболичког значења. 
„Жена у његовим сликама често има спиритуалну димензију, она није само физичко биће већ утеловљење унутрашње снаге, тајне и прошлих времена. Кроз њу Антонић истражује теме љубави, патријархалног наслеђа, плодности, али и боли, губитка и пролазности”, указује Мујбеговић. 
Много речитији пред платном него пред новинарским микрофонима, Миодраг Антонић је у краткој изјави навео да је основна тема представљених дела – жена:
– У овом модерном свету се више не зна ко је мушко, а ко женско, док сам ја традиционалиста... Зато, остала је жена, од ње све зависи. 
Једно време су, наводи, на његовим делима доминирали тамни мотиви, а онда је, ни сам не зна зашто, почео да слика на окер позадини и сада та окер свугде избија. Шта ће даље бити, не зна... Издужени ликови чине његова дела препознатљивим. Сада је направио и „додатак”... 
– Ја их увек мало „деформишем”... На овим новим сликама углавном су главе веће, а то је утицај ових „селфија”. Сви се сликају нешто одозго и све су главе веће и онда ја на сликама правим као да је „селфи”... То је та прича – наводи Антонић. 
Овај самостални уметник рођен је 1962. године у Ваљеву, прву самосталну изложбу имао је пре 39 године у ваљевском Омладинском центру. Осим у свом граду, излагао је у Београду, француском граду Ли Ле Ланоју, затим у Мионици, Лајковцу, Шапцу, Убу, Мачванском Прњавору. Учесник је бројних колективних изложби и ликовних колонија у земљи и иностранству.

Фино ткање цртежа и боја

Миодраг Антонић у свој „чудесни свет сликарства уводи нас кроз фино ткање филигранских цртежа и боја, исписујући наново неке од прича које се никада не смеју заборавити”, оценила је Јелена Николић Лекић, директорка Народног музеја Ваљево. 
– Истинито и храбро приповеда нам сликар о томе колико се воли жена, како се чува земља, како се памти прошлост и на чему се гради будућност. Миодрагу Антонићу, као ретко коме, пошло је за руком да своје ликовно стваралаштво доведе у нераскидиву везу са идентитетом поднебља из кога потиче, али и да лепотом своје слике опчини и сваког путника намерника који ће бар део тог утиска понети са собом из нашег града у свет – истакла је она.