Европа 2025 – два друга светска рата

Осам деценија после завршетка Другог светског рата у Европи отвара се питање – да ли су у Европи, на европском копну, мору и у ваздуху, вођена два светска рата против заједничког непријатеља, немачког нацистичког Трећег рајха? Један, четворогодишњи, превасходно копнени, гигантских размера и исто таквих, непојмљивих људских и материјалних губитака – Велики отаџбински рат  Совјетског Савеза/Русије. Други, краћи, двогодишњи копнени  рат англо-америчких савезника на територији дела данашње Европске уније и НАТО-а – Француска, Белгија, Холандија, Луксембург, Италија, Аустрија, западна „половина” Немачке, Грчка и дужи, шестогодишњи ваздушно-поморски  рат? Два европска рата у светском рату? Источно-централне Европе, други – западноевропски, медитерански, једне ратне антихитлеровске коалиције? 
Данас, некадашњи ратни англо-амерички савезници, оличени у САД, ЕУ, НАТО-у, 8. маја обележавају, прослављају „свој” крај рата, победу над Трећим рајхом, дефинишући је као – примирје. Некадашњи ратни савезник Совјетски Савез, оличен у Руској Федерацији, прославља победу и крај рата  9. маја као ослобођење Европе од  нацизма и Трећег рајха, као уништење ове пошасти, дефинишући  га као – безусловну капитулацију нацистичке Немачке, што је она војнички и правно то и била.
Руско и англо-америчко ратно савезништво било је нужност, изнуђена, привремена ратна коалиција два света, две политичке идеологије, комунистичког и империјалистичко-колонијалног света у одбрани од „трећег света”, „царства” које је покорило готово читаву данашњу ЕУ/НАТО Европу (неутрални: Португал, Шпанија, Швајцарска, Турска и Шведска), Балкан и добар европски део данашње Русије. Свеукупно, Европу од Атлантика до Волге, од норвешког Нордкапа до Закавказја и Крита. 
Антихитлеровска ратна коалиција била је симбиоза спојених судова. На декларативно-политичкој равни, и поред бројних трзавица, политичких разлика и оштро супротстављених војних интереса, како унутар англо-америчког савеза, тако и између њега и Русије, било је присутно међусобно уважавање – Рузвелта према Черчилу и обратно, Черчила према Стаљину посебно, Рузвелта према Стаљину. Ове односе могуће је, на пример, пратити кроз Черчилове мемоаре (Черчилове похвале, одавање признања па чак и ласкања на рачун Стаљина и Црвене армије) и кроз Рузвелтов однос према Стаљину и схватање огромног значаја улоге Руске борбе за општу ствар, односно за будући светски мир, што је ишло до степена – пријатељства Америке и Русије. (Треба подсетити на то да је, у једном тренутку рата, Стаљин позвао САД да пошаљу своје трупе са својим официрима као помоћ Русији!). Тако, на пример, Рузвелт ће, другог дана Кримске конференције, 6. фебруара 1945. године, забринут за опасност од угрожавања јединства коалиције поводом размимоилажења три силе у вези са „питањем Пољске”, у личном писму Стаљину рећи и ово: „Сигуран сам да између нас и Совјетског Савеза неће доћи до расцепа... Ако се ми не можемо сложити сада, када наше армије нападају заједничког непријатеља, како ћемо постићи разумевање о још важнијим питањима у будућности... Сједињене Државе неће никад пружити било какву подршку било којој провизорној влади у Пољској (читај, данас Украјини, напомена Д. Н.) која би се непријатељски односила према Вашим интересима.” 
Персонални односи ове тројице лидера слободног света антихитлеровске алијансе одражавају однос три силе према току рата, према Немачкој и њеној будућности, према Пољској, Балкану и генерално према будућој геополитичкој композицији Европе после уништења нацистичке Немачке. Иницијативом и заслугом Рузвелта је, између осталог, на његовом сусрету са Черчилом у Казабланци 1942. године, донета неопозива одлука савезника да ће судбина – крај Немачке бити – безусловна капитулација! 
У материјално-војном погледу и у погледу сировина и хране, Америка је одлучујуће помогла оба своја ратна савезника, схватајући значај њиховог војног отпора и преживљавања, како за Америку, тако и за читав свет. Британију – у почетку, и кроз читав рат, да се одржи у животу, да „не потоне”. Тако је, примера ради, 1941. године трећина америчке месечне производње од укупно око 1.200 примерака „летећих тврђава” Б-17ц, достављана Британији. Већ од лета 1041. године почели су да у Русију (лука Мурманск) пристижу конвоји помоћи – тенкови, авиони, топови, нарочито камиони и алуминијум, минерали, каучук, гума, кожа, војна одећа и обућа итд. Од марта до јула 1942. године укупно је до Мурманска доспело око 90 одсто свих конвоја. Првог октобра 1941. године у Кремљу је потписан Програм англо-америчке (лорд Бивенбрук и Аверел Хариман) војне помоћи Русији којим је предвиђено да се за девет месеци, до 1. јула 1942. године, месечно Русији „стави на располагање” 400 авиона, 500 тенкова и остале технике. Крупна војна помоћ Русији, посебно у прве две године рата, била је од велике важности за њену војну и индустријску консолидацију. 
У глобалној стратегијској, геополитичкој равни савезници су на двема ратним политичко-војним конференцијама на врху, Техеранској, новембра 1943, и Јалтској, фебруара 1945. године дефинисали и одредили геополитичку, и идеолошку, композицију и интересну поделу нове послератне Европе. У читавом вишедеценијском периоду биполарне, хладноратовски подељене и идеолошки и политички конфронтиране Европе, свака страна је славила крај Другог светског рата у Европи. Запад 8. маја, Русија 9. маја традиционалном Војном парадом у Москви. Запад је посебно обележавао и 6. јун, дан искрцавања у Нормандији. У свим тим годишњицама велике победе обе стране некадашње ратне антихитлеровске коалиције биле су уобичајено присутне и заступљене једна код друге. Заједнички допринос великој победи није био довођен у питање. 
Данас, уочи обележавања победе ратних савезника над немачким нацистичким Трећем рајхом и окончања Другог светског рата у Европи, одиграва се пред нашим очима апсурдни феномен својеврсне, первертиране ревизије, деформације историје. Производња „нове, изврнуте, историје”. Тако, као да Украјина, са својим западним господарима, за Русију постаје „мини-Немачка”, заузима место некадашњег Рајха. Активирани су „мини источни фронт”, „мини завршна војна операција”, одвија се „мини отаџбински рат” са изгледима за потпуни војни пораз – капитулацију непријатеља и његову евентуалну поделу. Некадашњи ратни западни англо-амерички савезници (читај, САД, НАТО, ЕУ), скупа са некадашњим главним ратним непријатељима из сила осовине, Немачком, Италијом, уз дискретну асистенцију Јапана, воде рат против Русије на територији „мини-Немачке” са циљем њеног задржавања у својој геополитичкој и војностратешкој орбити и њене евентуалне, сутрашње, поделе на окупационе, „мировне” зоне. Као да, од 2022. године, за западну, трилатералну „коалицију вољних”, Руска Федерација постаје непријатељ, „нови рајх” 21. века, као што је то био Трећи рајх у прошлом веку. Или се пак сама „коалиција вољних” преображава у „нови рајх” и у походу на Исток иде стопама, траговима Трећег рајха? 
У ваздуху данашње Европе као да лебди дух Черчилове „идеје” (насупрот Рузвелтовој концепцији послератног светског поретка и мира), империјалне опсесије да одмах по слому Трећег рајха треба кренути у сламање совјетског, комунистичког „рајха”. Уз помоћ, дакако, америчког војног нуклеарног монопола. Опсесија Русијом, као трајним британским империјалним европским геополитичким циљем, која је на крају Другог светског рата „штафетно” инфицирала Сједињене Државе. И, ето, у необјављеном рату против Русије, некадашњих ратних савезника у лику најновије „коалиције вољних”, као да се из позадине, из лондонске сумаглице помаља Черчилов загонетни смешак задовољства: „Ипак сам био у праву, ипак сте ме послушали.”

*Научни саветник

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа