Милорад прижељкивао пут на параду у Москви

Ужице – Милорад Ракић је пре два месеца напунио 100 година. Живи сам у центру Ужица на петом спрату у згради без лифта из које свакодневно иде у шетњу до омиљене кафане у центру града. Насмејан и живахан, са унуком је недавно ишао до Полицијске управе у Ужицу како би продужио пасош јер очекује да ће 9. маја бити у Москви.

Живи за дан да буде присутан на највећој паради на свету када ће бити обележено 80 година победе над фашизмом у Другом светском рату. Ни јуче још није био без наде да ће отићи.

– Одувек сам сањао да одем у Русију, али све ми је некако измицало. Као победник у Првом светском рату и мој отац је тамо ишао, причао ми је дивне приче о тој великој земљи – рекао нам је Милорад (код кога смо били пре неколико дана) објашњавајући околности које су допринеле да он у овим годинама прибавља путну исправу.

– Мене је Министарство спољних послова Републике Србије прошле године у октобру одликовало јер сам био ослободилац Београда. На том скупу сам упознао делегацију амбасаде Руске Федерације и тако је све кренуло. Неколико дана касније био сам и гост амбасаде Русије у Београду – каже нам ратни ветеран, кога су руски официри изненадили за његов 100. рођендан.

Прославио га је у Ужицу овог фебруара у кругу породице.

– Изненадио сам се када сам Русе угледао на вратима свог стана. Донели су ми поклоне, грамату и торту. Нису ме заборавили. Том приликом сам добио позив да заједно с делегацијом Србије будем њихов гост у Москви 9. маја, када се у знак победе над фашизмом одржава највећа парада на свету – прича старина од стотину лета.

Потомци су припомогли да се обаве формалности у вези са одласком у Москву.

– Унук је имао некакве разговоре са нашим властима, али верујем да све то још од мене скрива, јер жели да ме обрадује. Ја сам недавно извадио нови пасош и спреман сам да полетим – прича кроз осмех витални Ужичанин, ослободилац Београда.

Овај Ера има две ћерке, од њих четворо унука и исто толико праунука, сви подржавају његов наум. Нарочито јер знају дедину идеолошку наклоњеност Русији, као и колико му значи признање наше државе које је прошле године добио у оквиру обележавања 80. годишњице ослобођења Београда.

– Уверен сам да ће наше власти имати слуха за ову дедину жељу. Он је у овим годинама веома виталан и потпуно разуман, довољно је рећи да живи сам и сам о себи брине. Пошто знамо да је деда доброг здравља и да ће с лакоћом поднети пут, нико од родбине се није успротивио његовој жељи, напротив, сви га подржавамо у науму да прошета Црвеним тргом, што му је давнашњи сан – прича унук Добривоје Турудић, који ће, ако устреба, бити и пратња свом деди.

– У разговору са представницима амбасаде Руске Федерације се постављало питање дедине физичке спремности за оволики пут, међутим, када је деда чуо шта они питају, скочио је и одговорио: „Ја и до Берлина сад могу да идем ако треба” – прича унук Добривоје.

Милорад је са 18 година ступио у ослободилачки покрет који се током Другог светског рата борио против окупатора. Поред тога што је био у јединици која је учествовала у ослобађању Београда, био је учесник и пробоја Сремског фронта. Након ослобађања Београда распоређен је у Вршац, одакле је његова јединица послата на фронт како би окупаторе протерали из Хрватске. У акцији војске тадашњег НОБ-а био је и рањен у близини Загреба.

Богат друштвени живот

Милорадове ћерке свакодневно, на смену, долазе и доносе намирнице и храну, јер деда не кува. Млађа ћерка има више од 70 година и степенице до петог спрата зграде без лифта јој не годе.

– Молили смо деду да се пресели код нас, имамо куће с двориштима, станове ниже спратности, где би нам свима било лакше да га свакодневно обилазимо. Бар током зиме да напусти свој стан. Међутим, он то упорно одбија. Каже да у згради има комшије и пријатеље које деценијама познаје, са којима се дружи и проводи квалитетно време. Каже да би му са нама било досадно. Са комшијама чита новине у парку, пију кафу, одлазе до оближње кафане. Деда сваки дан без ичије помоћи излази у шетњу – прича Милорадов унук Добривоје.