„Глумчинаˮ у знак сећања на Зорана Радмиловића

Зајечарци не заборављају свог славног суграђанина – барда српског глумишта Зоранa Радмиловићa, чије име носи Народно позориште Тимочке Крајине. Пројекцијом документарног филма „Глумчинаˮ данас од 13 сати у Позоришном музеју у Зајечару биће обележена 92. годишњица рођења Зорана Радмиловића (Зајечар, 11. мај 1933 – Београд, 21. јул 1985).

Сценарио је рађен према књизи драмског уметника Милана Цација Михаиловића „Успоменар ‒ Чаробњак Радмиловић”, док режију потписује Владимир Ристић.

Зоран Радмиловић био је један од најбољих и највољенијих српских глумаца. Његов отац Момчило био је судија, мајка Љубица домаћица. Радмиловићев деда, архитекта Рихард Ланг, био је Немац који је у Србију дошао да гради железницу. Тада се заљубио у Стевку, прешао у православље и узео име Радмило, одатле презиме Радмиловић... Пошто је желео да удовољи оцу, Зоран Радмиловић најпре је уписао Правни факултет, две године касније прелази на Архитектонски факултет, који је такође напустио. Започео је студије енглеског језика на Филолошком факултету, али је и од њих одустао, па је уписао глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију. У међувремену је служио војску, а дипломирао је 1963. године у класи професора Мате Милошевића.

Од 1962. до 1968. године Зоран Радмиловић био је у ансамблу Београдског драмског позоришта, када постаје стални члан Атељеа 212. У њему је наступао до смрти. Године 1964, због одустајaња Љубе Тадића, Радмиловићу је додељена главна улога у представи „Краљ Иби” у Атељеу 212, која се сматра његовом животном улогом. Тада је до изражаја дошла Зоранова глумачка надареност и смисао за комику. Играо ју је до 1978. године. Непревазиђени мајстор импровизације одушевљавао је позоришну публику, често стварајући утисак да је сам: читаво позориште. Током богате филмске, телевизијске и позоришне каријере играо је у филмовима: „Маратонци трче почасни круг”, „Мајстори, мајстори”, серији „Мајсторска радионица”...

Иако је остварио низ успелих улога у позоришту (стални члан Атељеа 212 био је од 1968. године па све до смрти), на филму, телевизији и естради, све оне су остале у сени животне улоге у „Краљу Ибију”, односно „Радовану Трећем”. Имао је запажену улогу и у представи „Молијер”, за коју је награђен Октобарском наградом града Београда.

Добио је награду за животно дело „Добричин прстен” 1983. године. У болничкој постељи примио је Седмојулску награду. Своју последњу, 299. по реду, представу „Радован Трећи” одиграо је 9. јуна 1985. уз јаке болове. Међутим, опет уз његову велику жељу, представа је одиграна до краја. Само три дана касније пребачен је у болницу, из које се није вратио.

Данас у Радмиловићевом родном граду Зајечару његово име носи и улица у којој се родио. У Милешевској улици у Београду, 21. јула 2010. године, постављена је спомен-плоча у част Зорана Радмиловића у организацији Атељеа 212 и општине Врачар.