Партизан који је ослобађао Бањалуку и фотографисао историју

Од нашег сталног дописника

Бањалука – Оне најдрагоценије слике борца и фотографа из Другог светског рата Ферида Чаушевића остају закључане у његовом памћењу. Овај антифашиста, партизан, ратни репортер, који је 5. јануара прославио 100. рођендан и данас с поносом прича о уличним борбама и његовом учешћу у ослобођењу Бањалуке, априла 1945. године и борби за слободу Југославије.

Чаушевић, припадник 13. крајишке партизанске ударне бригаде Петог корпуса (зване тринасета гарава), није био обичан борац. Фотоапарат, који је у задњим месецима рата задужио уз пушку, сврстао га је у ред бораца с нарочитим задацима и посебним успоменама. Али његови ратни подвизи сежу знатно дубље од фотографисања, многе поверљиве задатке уочи рата је још као дечак обављао захваљујући таленту да све добро памти. А његове фотографије овековечиле су тренутке борби Народноослободилачке војске Југославије, од Зенице до Цеља.

Нажалост, тек мањи број њих је остао сачуван. Каже да су неке после рата испоручене у Генералштаб ЈНА, али да углавном не зна где су доспели филмови и снимци које је предавао старешинама.

„Пре свега био сам борац. Два месеца пре завршетка рата позвали су ме у штаб да провере да ли је истина да знам руковати фотоапаратом. Са дванаест година добио сам апарат ’кодак’ на лутрији, а комшија ме подучио да рукујем с њим. Пред крај рата стигао је налог да се потраже војници који знају руковати фотоапаратом, како би се за историју сачувале последње борбе”, прича Чаушевић за „Политику”.

Он каже да је тада добио запакован апарат, али се изненадио када је отворио кутију.

„Зинуо сам када сам видео ’кодак’ баш онакав какав сам као дечак освојио”, присећа се Ферид који је два пута учествовао у уличним борбама за ослобођње Бањалуке: „Биле су то крваве борбе. У центру града је дрвеће било огуљено од паљбе. Генерал Славко Родић, командант Петог корпуса, увек је хтео да буде у првим редовима, гелер га је ранио, прочуло се, па је уследио јуриш”, сећа се Ферид детаља из борби за ослобођење. И сам је два пута за длаку избегао да настрада од мина.

Каже да је његова бригада била чувена и да би се Немци и усташе неретко разбежали пред налетом њихових бораца. „Потерали смо непријатеља од Бањалуке, преко Лакташа и Градишке, па нас је повукло на Козару, а онда смо до Босанског Новог напредовали такорећи трчећи”, описује Ферид тријумф партизана.

Каже да је недавно из Руске амбасаде у Сарајеву добио позив на обележавање 9. маја и Дана победе над фашизмом. О томе га је обавестила другарица из СУБНОР-а, а дан касније добио је и позив из Руске амбасаде ‒ желели су, каже, лично да пренесу жељу амбасадора и провере да ли ће моћи да дође.

 „Видим да сада постоје дилеме око тога када је рат завршен ‒ 8. или 9. маја ‒ капитулацијом Немачке, али знам да је у Југославији трајао до 15. маја и да смо тог дана ослободили Цеље. Сатерали смо у обруч велики број Немаца који су намеравали да побегну. Та моја фотографија била је у Генералштабу ЈНА у Београду. Пет дана смо се тамо напуцавали, снимао сам те борбе, све док непријатељ 15. маја 1945. није подигао белу крпу на некој пушци. Тај дан је за нас означио крај рата”, присећа се Ферид, који док се спрема да иде пријатељу на прославу Ђурђевдана, са сетом и тугом говори како је од учесника у ослобађању Бањалуке још једино он међу живима. И једини је, каже, живи играч из прве поставе ФК „Подгрмеч” из Санског Моста. За легенду је, каже остала и фотографија на којој стоји на голу као члан тог старог тима с дресом сашивеним од јоргана. Недавно је позван на обележавање клуба у Сански Мост, где му је, како наводи, исказана изузетно велика почаст, између осталог и од једног западног амбасадора.

Каже да су Немци пред крај рата у Словенији добили ултиматум – или предаја или ће бити потпуно потучени. „Било је ту међу њима и генерала и пуковника, а након предаје заробљена колона је кренула према Београду. Фотографисао сам ту велику масу заробљеника и послао 18 филмова у штаб бригаде. Не знам где је то отишло, никада после тога нисам видео многе своје фотографије. Заробљеници су вероватно затворени, а касније су многи од њих, претпостављам, пуштени”, навео је Ферид.

Са 15 година постаје илегалац, придружује се СКОЈ-у, али је већ са 17 ухапшен и одведен на стрељање. Гестапо га одводи у озлоглашену бихаћку кулу, центар за испитивања и мучења.

„У Бихаћу је била централа Гестапоа за ову покрајину и део Хрватске. Увече су долазили и одводили нас на испитивање. На једном испитивању нисам нешто одговорио, официр се наљутио, ударио ме, пао сам са столице и онда ја викнуо на немачком, па поновио на нашем: ’Водите бандита, стрељајте га.’”

Другови из СКОЈ-а успели су да га ослободе и он се 1944. придружује партизанима. Да живот заиста пише романе, или враћа мило за драго, испоставило се када је у Зеници ухапсио баш тог немачког војника који га је водио на стрељање. „Ја сам извадио пиштољ и ‒ не могу. Шест њих је било. Он је почео плакати, кукати... Друго је када обојица имамо оружје и пуцамо један у другог, али да убијем човека ‒ нисам могао.” Рођен је у Босанском Новом 5. јануара 1925. године, као дете из мешовитог брака. Детињство је провео између тог града и Бањалуке, у којој живи од 1950. године.

„Мој отац је живео на босанској страни, а мајка преко Уне. Гледале кућа у кућу. Отац Хакија из богате муслиманске породице, а његов отац, односно мој деда био је градоначелник Босанског Новог за време Аустроугарске монархије. Мајка Милена преко Уне гледа у кућу будућег мужа. Можете мислити после Првог светског рата, он муслиман, она Милена... Прошло је неколико година и све је било у реду”, испричао је недавно новинарима чика Федо, како га ословљавају Бањалучани.

Пре него што су му усташе одузеле бицикл, Ферид каже да му је то, поред чамца, био најкориснији алат док је као илегалац обављао специјалне задатке. Верује да је управо због тога, и због своје ситне грађе и неупадљивости често добијао поверљиве задатке. Тек много деценија касније, у старости, схватио је да поседује готово фотографско памћење, па су и његови извештаји увек били прецизнији и богатији од других.

„Тада нисам ни знао да се бавим обавештајним пословима. Изабрали су ме, дечака, нисам тада ни био свестан. То су били задаци, добијем их, извршим их. Али један ми је остао урезан заувек”, прича Ферид.

Изнад Босанског Новог, на једној узвисини, било је мезарје које су Немци затворили.

„Никоме није било јасно шта се горе налази. Покушавао сам више пута да приђем, али без успеха. А онда ми је синула идеја ‒ позвао сам рођака, веома религиозног човека из породице. Набавили смо фесове, па смо кренули ка мезарју, глумећи да нас вера обавезује да посетимо гроб и читамо Куран. Некако су нас пустили, али је немачки војник стајао иза нас, а док је рођак гласно учио из Курана, ја сам све време посматрао и запамтио сваки детаљ из тог извиђачког центра”, испричао нам је Федо детаље акције.

У Бањалуци живи последњих 75 година. Попуњава укрштенице, погледа вести на телевизији, утакмицу и понеки добар филм. Био је ожењен Душанком која је преминула пре шест година, а са којом је за 76 година брака добио сина и ћерку, па унуке и праунуке. Некада бициклиста, Федо се сада креће уз помоћ ходаљке, али аутомобил никада није возио, иако је својевремено био начелник за здравствено осигурање. Уз бројне ратне анегдоте, не изостају ни шале због његове времешности. Тако је недавно отишао на рутински лекарски преглед на који се одвезао бициклом. Сестра на клиници узела је његову упутницу, посматрајући је неко време с чуђењем, да би напокон рекла ‒ овде нешто није у реду, мислећи на годину рођења. „Ма јесте, рекох, у праву сте, немам ја стотину година, али, ето, тако пише”, нашалио се он.

На недавној здравици на прослави стотог рођендана рекао је: „Живот је био тежак, али капитулација никада није била опција.”