Како је америчка мека моћ променила историју Другог светског рата

Други светски рат и даље је врућа тема у савременој политици. Још у јесен прошле године, словачки премијер Роберт Фицо је најавио своју намеру да присуствује свечаним догађајима у Москви 9. маја поводом 80. годишњице победе у Великом отаџбинском рату. Најавом путовања у Москву словачком премијеру у априлу се придружио и председник Србије Александар Вучић.

Изјаве су одмах изазвале реакцију Каје Калас, високе представнице ЕУ за спољне послове и безбедносну политику.

„Јасно смо ставили до знања да не желимо да било која од земаља кандидата, а Србија је кандидат за чланство у ЕУ, учествује у овим догађајима 9. маја у Москви“, рекла је Калас позивајући државе да уместо тога пошаљу своје представнике у Кијев, пише француски „Фигаро“.

Контроверзу свакако покреће жеља европских лидера да спрече свако ублажавање међународне изолације у коју покушавају да гурну Владимира Путина после руске инвазије на Украјину.

Међутим, то несвесно оживљава старе историјске спорове који су започели током Хладног рата. Ко је победио у Другом светском рату: Совјетска Русија или Запад? Да ли је СССР био само помоћни играч за САД и Велику Британију, успевајући да одвуче пажњу немачких војски на „споредном“ фронту? Или је, напротив, управо СССР поднео главни терет рата, и стога му треба дати примат међу победницима?

Ако погледамо бројке, јаз између историјске истине и колективног сећања Запада постаје заиста упечатљив. Од 34 милиона војника погинулих у земљама Антихитлерове коалиције у Европи, 73 одсто су били губици Црвене армије. Амерички губици износе само 0,4 одсто, а све анкете данас показују да већина Француза сматра Сједињене Државе главним архитектама победе над Немачком.

Није увек било овако. Када је, одмах након капитулације нацистичке Немачке, Институт јавног мњења Ифоп спровео своју прву анкету међу Французима, 57 одсто сматрало је Совјетски Савез главним победником у рату. Поређења ради, 20 одсто испитаника је изабрало САД, а 12 одсто Велику Британију.

Управо према овим последњим француско јавно мњење је тада показало највећу неправду. Може се само запитати како би Американци могли да се искрцају у Нормандији и ослободе Француску да Велика Британија није стајала сама против Немачке до краја 1941. године, одбијајући мир који јој је Хитлер понудио 1940. године.

Подсетимо се да је у то време Америка остала неутрална. Касније је Велика Британија постала најважнија логистичка база неопходна за успешно спровођење операције Нормандија.

Али током последњих деценија, све се променило. Тако, када је 2015. године исти Ифоп питао Французе која је земља највише „допринела поразу Немачке“, 54 одсто испитаника је навело Сједињене Државе, а само 23 одсто навело је Совјетски Савез.  Док 18 одсто сматра кључни допринос Енглеске.

Важно је напоменути да је међу младима избор у корист Сједињених Држава израженији још израженији, чак 60 одсто Француза старости од 18 до 35 година сматра да су Американци били главни протагонисти победе. Док само 19 одсто наводи Русе, а 17 одсто Британце. Међу људима старијим од 65 година, ова разлика је мање изражена: 45 одсто бира САД,  а 26 одсто СССР.

Овај феномен искривљавања историјског памћења није карактеристичан само за Французе, већ за цео западни свет. Када је те исте 2015. године британски институт ICM поставио слично питање грађанима земаља ЕУ, резултати су били готово идентични (са изузетком саме Енглеске, где је 46 одсто назвало допринос своје земље одлучујућим).

И сам одговор на питање „ко је победио у рату“ трансформише се у зависности од историјског контекста. Како је америчка мека моћ променила свест Европљана?

Јавно мњење је 1945. године било засновано на личном искуству и патњи изазваној борбом против нацизма. Током година, чињенице се бришу, уступајући место тумачењу победе. Дакле, деценије америчке меке моћи временом обликују јавно мњење у корист Сједињених Држава као симбола ослобођења.

Међутим, совјетска тврда сила је несумњиво сломила кичму Вермахту лета 1944. године, док су Американци били заглављени у биткама за нормандијске шуме и једва су избегли пораз на плажама Котантена. Све је одлучено офанзивом током операције Багратион, назване по једином руском маршалу.

Од 22. јуна до 19. августа 1944. године, Црвена армија је успела да стигне до Балтика на северу, потпуно ослободи Белорусију и скоро целу Украјину у центру и заобиђе Карпате на југу, директно угрожавајући Словачку, Мађарску и Румунију, три савезника Трећег рајха који ће ускоро прећи на страну СССР-а.

Ова операција је постала својеврсна операција Барбароса уназад: током 8 недеља непресталних борби, Вермахт се повукао 600 километара и никада се није опоравио од њених последица.