Ђиласово писмо као нова офанзива на правосуђe

Отвореним писмом упућеним јавности, а које наравно преносе сви прозападни медији, председник Странке слободе и правде Драган Ђилас покренуо је нови талас политичког притиска на тужилаштво, али не на оно које годинама ћути и прикрива везе између опозиције, НВО сектора и цурења поверљивих информација, већ управо на онај део тужилаштва који, упркос свему, покушава да ради свој посао у складу са законом и професијом.

Ђилас је у свом писму бирано заобишао сва питања која се тичу одговорности појединих тужилаца који су под директним утицајем Загорке Доловац. Ни реч није рекао о томе ко и како доставља поверљиве тужилачке списе људима попут Маринике Тепић, Александра Оленика или Здравка Поноша. Као ни о томе о чијем налогу је  главни јавни тужилац у Новом Саду Бранислав Лепотић уклонио део доказног материјала након пада надстрешнице и месецима са Доловац учествовао у опструкцији истраге. Какве везе његове подпредседнице странке Маринике Тепић са шефицом трећег основног јавног тужилаштва Иваном Поморишки, као и на бројна друга питања.

Напротив, брани се рад управо тог крила тужилаштва, политички повезаног и функционално умреженог са западно оријентисаним структурама.

Један од најчешћих мета напада Ђиласове структуре је шеф Вишег јавног тужилаштва у Београду, Ненад Стефановић. Напади су перманентни, систематски и долазе из истог центра, а основни разлог је то што је Стефановић један од ретких тужилаца који одбија да политизује свој рад и који је покренуо поступке који иду ван оквира сценарија који опозициони медији сервирају јавности. 

Суштинска опасност није у једном писму, већ у медијском и политичком амбијенту који се системски креира. Преко медија који се финансирају из иностранства и подржавају прозападну опозицију, константно се релативизују поступци који се воде против лица блиских тим структурама, док се сваки покушај примене закона представља као политички прогон. То се сада чини и кроз бруталну одбрану Загорке Доловац и њеног тужилачког круга који обухвата имена попут Бориса Мајлата, Иване Поморишки и Бранислава Лепотића ,људи чије везе са НВО сектором и опозиционим странкама више нису предмет спекулације већ реалност коју нико не крије.

Уместо да одговори на суштинска питања, попут тога како појединци из редова опозиције долазе до информација из тужилачких списа, зашто се поједини поступци месецима не покрећу и ко снабдева одређене медије и странке поверљивим подацима, Ђилас покушава да изврне стварност и нападне све оне који нису под политичком контролом. Тиме се директно шаље порука јавности да је тужилаштво подељено на „њихове" и „наше", а да ће они „њихови" након промене власти бити награђени. Управо то потврђује и опасна реченица којом завршава писмо: „Кратак је пут од тужиоца до туженог."

Политички притисак, спиновање и медијске хајке постали су механизам опозиције у борби за контролу над институцијама, а све под плаштом борбе за правду. У таквом амбијенту, највећа претња нису они који крше закон, већ они који га спроводе. Управо зато је напад на Високи савет тужилаштва, као и стални напади на Стефановића и друге тужиоце који не желе да буду део политичке игре, логичан наставак стратегије подривања унутрашњег поретка — под плаштом „слободе и правде".