Својом духовитошћу је решавао све конфликте

Повезало нас је време исте класе. Био је тих, али тихо бунтован. Било је лепо са нашим Загрепчанином. Управо и ово пишем из његовог Загреба. Волели смо се неком тихом, ненаметљивом љубављу. Нашу класу обележило је осипање, свако је имао неки свој, различит пут. Нека нас повеже у осећање да смо били група, класа, нека нас он сада подсети да смо делили нешто важно. Да се волимо упркос километрима и судбинама које нас раздвајају. 
Ерол Кадић је био наш омиљени Хрват за све оно ружно време распада заједничке домовине Југославије. А за то је требало храбрости. Његове храбрости. Његова нежност нас је спајала... Тихо и ненаметљиво уткао се и у наше животе. И ми у његов. Било је је једноставно и с љубављу. Нека Мирно спава наш „класић”, опет нас је окупио заједно, да не заборавимо колико смо једни другима важни. Шта је то што је важно у нашим малим животима? Да се волимо. Нека га са нама испрате наши студентски Молијери, Шекспири, Трифковићи и Стерије. 
Ево, у Загребу сам, његовом граду, на пробама и данас ћу се прошетати градом у мислима са њим. Никада нисмо овде били заједно, али јесмо у Ровињу кад је Арса водио целу класу да пловимо његовом Галиолом и беремо шкољке. Јесмо ишли у Ресавску пећину да сталактитима и сталагмитима позајмљујемо гласове за Арсин радио-пројекат.
Београдски позоришни круг остао је сада без још једног надареног, посвећеног уметника: глумца и редитеља Ерола Кадића,  сталног члана Атељеа 212 и цела глумачка породица тугује због растанка.
Подсетимо да је рођен 1955. године у Загребу, где је у раним данима наговештавао свој снажни уметничким потенцијал. Дипломирао је глуму на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Арсенија Јовановића 1980. године, а већ три године касније постаје стални члан глумачког ансамбла Атељеа 212, где остаје све до пензије 2020. године. 
Волео је своје „класиће”, своје колеге и све људе овога света и са посебним емоцијама неговао особене јунаке у представама у којима је играо („Корешподенција”, „Чудо у Шаргану”, „Ој, Србијо, нигде лада нема”, „Мајка”, „Косанчићев венац 7”, „Метастабилни грал”, „Мај нејм из Митар”,  „Кнегиња из Фоли-Бержера”, „Турнеја”, „Операо за три гроша”, „Свети Георгије убива аждаху”, „Краљ Лир”, „Отац на службеном путу”, „Ревизор”, „Детроит”...). 
Током богате, дуге каријере бавио се и позоришном режијом. У матичном Атељеу 212 режирао је представе: „Пијаниста”, „Забављач”, „Џепови пуни камења” и „Један Пикасо”, као и много представа у независној продукцији: „Генерали или сродство по оружју”, „Извињавамо се, много се извињавамо”, „Џепови пуни камења”, „Керови”... Радо је био виђен гост и у другим театарским кућама. 
Режирао је и у Народном позоришту Мостар, као и у земунском  Мадленијануму, где је поставио дела: „Силвија”, „Мејрима”, „Лет изнад кукавичјег гнезда”, „Мрачна комедија”, „Дервиш и смрт”, „Плави анђео”... 
Покушавам да се сетим, а не могу, кад сам Ерола Кадића видела љутог. Мислим да је његова духовитост разрешавала конфликте. А био је „спадало” и томе смо се увек радовали. Нека тамо горе, где је сада, све пршти од смеха, као што су била наша дружења.