Век и по стигматизације рударства у САНУ

Улазна врата Српске академије наука и уметности затворена су за рударску науку и инжењерство од 1887. године, кад је Љубомира Клерића, рударског инжењера, краљ Милан Обреновић именовао за једног од 16 првих чланова Српске краљевске академије (данас САНУ). Ова чињеница без објашњења је поражавајућа. 
Корисно је подсетити се да су корени рударства у Србији у праисторији. Од једног од највећих човекових открића да комад стене у ватри прелази у метал, па до данас, сазнајним процесом у трајању дужем од 8.000 година, рударство је ослонац привредног, техничко-технолошког, научног, културног и укупног друштвеног развоја. Као друштвена супструктура, уздизало се или стагнирало, доносило благостања или страдања и утицало на историјске токове. У дугој историји два су раздобља најдинамичнијег развоја и успона српског рударства – време процвата средњовековне српске државе (Србија је тада била рударска велесила) и друга половина 20. века. У средњовековној српској држави рударство је било окосница богатства, економске, политичке, војне моћи, културног и духовног уздизања. Током друге половине прошлог столећа, било је ослонац у послератној обнови разорене и опустошене земље, а затим економског и општег развоја и напретка, с важном демографском, социјалном и регионално развојном функцијом. Релаксирајућим деловањем на осетљивост и зависност од геополитичких превирања и спољних утицаја, доприноси минерално-сировинског комплекса немерљиви су у очувању суверенитета земље и уравнотежавању спољнотрговинског биланса. Санкције смо издржали пре свега захваљујући пољопривреди (производњи хране) и рударству – производњи енергије из угља и обојених и племенитих метала. Све доприносе немогуће је побројати, а односе се на путну, железничку, стамбену и водопривредну инфраструктуру, на развој пропулзивних индустрија, на улагања у здравство, школство, културу, науку, издаваштво, спорт, туризам, археологију, итд. 
У другој половини 20. века српско рударство произвело је 36 милиона тона нафте, 27 милијарди метара кубних гаса и 2,133 милијарде тона чврстих минералних сировина, од тога: 1,104 милијарде тона угља, 0,754 милијарде тона полиметаличних руда обојених и племенитих метала (бакра, олова, цинка, сребра, злата, никла, кобалта, алуминијума, итд.) и 275 милиона тона неметаличних минералних сировина. Последњих година девете деценије минулог столећа експлоатисано је годишње око 100 милиона тона чврстих минералних сировина, што је, сразмерно величини Србије, веома велика производња. 
Све ово остварено је захваљујући и искључиво домаћој памети – науци, знању и стручности рударских, геолошких и инжењера блиских струка школованих на нашим школама. Према мерилима најразвијенијих минералних економија, реч је о највишим дометима. 
Мало је познато да је рударство изнедрило скоро све класичне техничке дисциплине, исписало историју техничких наука и на својим високим школама – академијама основаним пре више стотина година, поставило основе инжењерског образовања. Бројни врхунски ствараоци, великани науке, дипломци су ових школа. Најзнаменитији су Михаил Ломоносов, Михајло Пупин, нобеловци Морис Але (економија) и Жорж Шарпак (физика), Хамфри Дејви, изумитељ рударске сигурносне лампе, академик Љубомир Клерић, један од утемељитеља Српске краљевске академије, оснивач школе механике и машинства на Универзитету у Београду, итд. 
Познавати рударство није обавеза, основно је питање да ли је морално и професионално одговорно, да они који не познају рударство, негирају оригиналне научне доприносе десетак до сада кандидованих рударских стручњака за чланство у САНУ? Ту слободу приуштило је себи Одељење техничких наука САНУ (ОТН), заклоњено иза зидова здања академије, неупитне сведимензионалне „аутономије”, ослобођено обавезе разумевања општег и посебног, поштовања и једнаке одговорности према свим техничким наукама. 
Самовеличање, порицање, упрошћавање, одлучивање храњено зловољом, сујетом и завишћу, а подржавано лобирањем, у конгломерату су стигматизације рударства. Није познат сличан случај, да институција која претендује достојанству и научном угледу највишег ранга, истрајава век и по у самовољи према најстаријој и неоспоривој техничкој научној области. 
Рударска наука није салонска, она стваралачку енергију црпи из споја практичних проблема и теорије. Али то је страно разумевању ОТН у којем о техничким наукама брину стручњаци за физику, механику, електромагнетизам, итд. И ако слабо видљивих резултата у инжењерству, научне метрике засноване на пребројавању референци, слично сепарацијском раздвајању надрешетних и подрешетних фракција, они безусловно одлучују по питању техничких наука. 
У ОТН, физичари су потписници предлога (избори, 2021) кандидата из: електроенергетике, заштите информација и приватности, металургије, науке о материјалима, електрохемијског инжењерства, корозије и заштите. 
Свезнање као појава данашњег времена није својствено само ОТН, у суседном одељењу геолози с познавањем физике и математике на средњошколском нивоу одлучују о избору физичара и математичара (претпостављене високе научне референтности), а ови пак, без икаквих школских предзнања из геологије, одлучују о избору геолога. Наведени примери нису једини и показују да су одељенски избори, као кључни за проходност, сведени на погодбу по правило „ја теби – ти мени” ослобођену мериторних научних и стручних критеријума, што изборну праксу у САНУ доводи у питање. 
Ребрендирана елита ОТН изгубљене способности за хармонизацију, живи у средини у којој је значајан допринос рударства, а понаша као да припада неком другом свету. Та елита не хаје за последице, али ипак свесна свог чињења на увид јавности у изборној процедури не ставља грађу свих, већ само кандидата с подршком ОТН (избори, 2021). Дакле, у изборном поступку све је „објективно”, „коректно” и „транспарентно”, али и јасно да што се сеје то се жање. 
Малу епизоду у ванвременском односу изборне обеспућености рударства у САНУ, представља искуство аутора овог текста. Оно показује да су за изборну проходност научни доприноси кандидату контрапродуктивни, да су преферентнији доприноси ускопојасне оријентације. Вишециклусно кандидовање показује супротстављеност референтних показатеља и подршке ОТН, другим речима, с растом показатеља научних и стручних доприноса слаби подршка. Вероватно би и Нобелова награда хаваријски утицала на изборну проходност у ОТН. 
Пређимо на „епизоду” која једноставније осликава однос ребрендиране елите према рударству. Осамнаест монографија „Српско рударство и геологија у другој половини 20. века” (564 стр.) у издању Академије инжењерских наука Србије, Матице српске и Рударског института Београд, 15. 12. 2014. поклоњено је с посветом сваком члану ОТН. У пролеће 2015. шест неотворених књига је враћено. Збуњујуће? 
Искочити из стварности не можемо, нисмо у стању да се чујемо, саслушамо и разумемо. Добронамерне примедбе и критике уместо као корективне побуде, тумаче се као изрази увређености, љубоморе и зависти, те је илузија очекивати самопокретање промена у САНУ. 
У струци којој припадам важи правило – сваку критику треба да прати решење. Као институција од високог националног значаја САНУ се мора чувати. Ефикасно решење очувања могао би да буде капитални ремонт, у инжењерству јасно дефинисана процедура од дефектаже до конкретних мера и активности с циљем ревитализације система за функционисање. У полазној фази капиталног ремонта, морају се изнети на увид јавности научни, стручни и шири друштвени доприноси чланова САНУ. Наредне фазе ремонта следиле би по логичком току. Ко треба да покрене ремонтни процес, није питање институционалне аутономије већ друштвено питање, с потврдом у чињеници да САНУ није приватна већ национална институција, која се буџетски финансира, те је јасно да је надлежност државна. Да је тако и да то не нарушава стваралачку слободу и аутономију академије, можемо се уверити на примерима најстаријих и најугледнијих националних академија наука у свету.

*Дипломирани инжењер рударства

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа