Мистерије Црвеног трга

Не обазирући се на упозорења да би његово учешће на прослави Дана победе у Другом светском рату 9. маја на Црвеном тргу могло озбиљно да угрози приступање Србије Европској унији, Александар Вучић је отпутовао у Москву. 
Председник ће уз двадесетак лидера, које је по ауторитарној блискости пажљиво одабрао Владимир Путин, присуствовати свечаностима и војној паради поводом обележавања 80. година од победе у Великом отаџбинском рату и имати билатерални сусрет са шефом Кремља, први од времена руске агресије на Украјину. 
Управо је тај рат оштро поделио некадашње савезнике у антифашистичком фронту који је био тачка окупљања свих народа који су допринели победи над Трећим рајхом, али данас је повод нових раскола између Истока и Запада. 

Давно су за нама времена кад су паради на Црвеном тргу 2005. присуствовали амерички председник Џорџ В. Буш и тадашњи француски председник Жак Ширак. Западних лидера последњих година нема, а неће их бити ни ове године. Део њих отићи ће у Кијев, где украјински председник Володимир Зеленски организује паралелни Дан победе. 
Ко ће где бити, постало је питање геостратешког лигитимисања. 
Запад не жели да стоји на истој трибини на којој је и агресор. Путинови гости биће анатемисани као они који подржавају инвазију, кршење међународног права и дају легитимитет председнику Русије за којим је Међународни кривични суд расписао потерницу због ратних злочина у Украјини. Та прослава је „део руске пропаганде и покушај оправдања инвазије на Украјину”, саопштила је Европска комисија. 
Москва подсећа на покушаје ревизије историје од стране „оних који би да данас униште Русију” и на русофобни „нови фашизам” који Европом шире неки званичници ЕУ који не крију своје нацистичко порекло. Народи Совјетског Савеза поднели су убедљиво највеће жртве током Другог рата, више од 20 милиона, око трећине укупног броја страдалих, па је та победа светиња. Свако друго тумачење изазива револт и враћа на речи које се након ослобађања Берлина приписују маршалу Георгију Жукову: „Никада нам неће опростити што смо их ослободили од нацизма.” 
Данас и Доналд Трамп има сличан наратив. Тврди да је победа у Другом светском рату постигнута искључиво захваљујући САД. „Победили смо у два светска рата, али никада нисмо преузели заслуге за то – сви остали то раде.” 
Средишња мета је – Европа. Њен исток који су ослободили Руси, и њен запад који је, са изузетком Велике Британије, ослобођен захваљујући ангажовању америчких инвазионих снага. Тензије историје добиле су ново паковање. Путин је поводом украјинског рата у најоштријем сукобу с Европљанима, док Трамп убрзано руши све мостове некадашњег трансатлантског савезништва створеног одмах после Другог светског рата. 
Британци Дан победе обележавају за себе. Зеленски је одбацио Путинов предлог о тродневном примирју поводом Дана победе, а после напада дроновима на Москву провокативно прети да „не може да гарантује безбедност” лидера који ће присуствовати паради у Москви. Заменик председника Савета безбедности Русије Дмитриј Медведев узвратио је одмах да у случају стварне провокације, „нико не може да гарантује да ће Кијев доживети 10. мај”. 
Тензије су усијане, а председник Вучић је одабрао страну и одлучио да буде с Путином, председником Си Ђинпингом и аутократама из држава Централне Азије, Венецуеле и Кубе. Само још Ким Џонг Ун недостаје. Кренуо је сам, иако је раније најавио да ће у Москву ићи заједно са словачким премијером. Роберт Фицо је једини лидер неке чланице ЕУ који је одлучио да пркоси ставовима уније. Чак је и највећи Путинов савезник унутар ЕУ, мађарски премијер Виктор Орбан, одлучио да остане код куће. 
Вучићева одлука да први пут посети Русију откако је отпочео рат у Украјини, саопштена почетком марта после телефонског разговора с Путином, на Западу се, после одбијања санкција Москви, тумачи као још једна провокација и подршка ауторитарном руском режиму. 
Због одлуке да стоји под зидинама Кремља док руска агресија не посустаје, председник Србије је на себе навукао одијум оних који сматрају да ту није место лидеру једне земље која је кандидат за чланство у ЕУ. 
Најава српског председника изазвала је лавину критика и упозорења. Шефица дипломатије ЕУ Каја Калас поручила је да било какво учествовање у прославама у Москви „неће бити олако схваћено на европској страни”. Њен земљак, високи званичник Естоније, био је још јаснији: „Одлуке имају своју цену. У овом случају, учешће на паради у Москви значило би ’не’ чланству у ЕУ. За нас ће ово бити важан лакмус тест.” 
„Њих занима само једно: како да казне Србију и мене. Мој пут у Москву постао им је опсесија... Спреман сам да будем подвргнут било каквим санкцијама”, одговарао је Вучић спреман да му се „небо сручи на главу”. 
Портпаролка руског МИП-а Марија Захарова храбрила га је поруком да ЕУ користи исте методе као и мафија. Амбасадор Александар Боцан-Харченко је потпомагао: „Полазимо од тога да је Александар Вучић донео одлуку да иде у Москву и због својих уверења неће је мењати. За њега је ово света ствар и питање части.” 
Одлазак за Москву у оваквим временима значи, хтео то Вучић или не, раскид с Украјином и сврставање уз Путина, који је обећавао да ће „денацификовати” кијевску власт. Данас Кремљ Украјину описује као „терористичку државу” и „терористичку банду” коју предводи Зеленски. 
Присуством паради у Москви, уз неизбежног Александра Вулина и незаобилазног Милорада Додика, Вучић се одлучио да гурне прст у око Европљанима. Проценио је да би, после неодласка на самит БРИКС-а у руском граду Казању, његово непојављивање у Москви било негативно протумачено, посебно у круговима који верују да спрема да Србију уведе у НАТО. 
Вучић с ЕУ ризикује, с Русијом не, па је тако себе уплео у велику игру. Тестира нивое европског стрпљења. Или има гаранције да се ништа озбиљно неће догодити? Колика је и чиме би била плаћена та гаранција? 
Вучић калкулише да му Трамп неће замерити одлазак у Москву. Путина ће обрадовати. Европљани као да га не занимају. Опасна је то геополитичка игра која може да покаже да јој председник Србије није дорастао. Посебно после мистериозног фијаска дуго најављиваног сусрета с Трампом на Флориди. 
Председниково лелујање можда помаже његовом останку на власти, мада је питање колико дуго и то може да траје, али свакако није од користи европском путу Србије. Ово је још један корак даље од усаглашавања спољне политике коју Брисел очекује. Затварају су врата Запада, остају само капије Истока. Да ли је то крај амбиција Србије у Европској унији? Како тако стратешке и судбоносне одлуке могу да се доносе преко колена, уз дозу необузданог пркоса и ината? Ако председник мисли да ће одласком код Путина казнити ЕУ због све гласнијих критика његовог односа према студентским блокадама и растућег народног бунта, онда греши. Уз једну опаску: цену би требало да плаћа он, а не Србија. 
Вучић свакако има јаке разлоге да се лично захвали Путину за подршку коју добија у време великих протеста који трају већ дуже од шест месеци. Русија константно упозорава на изазивање „хаоса” у Србији, пошто је међу првима упозорила на „обојену револуцију”. 
Из Америке се вратио без резултата. Из Москве ће се вратити с резултатима могуће кобним по приступање Србије ЕУ. Дупло голо. Није морало овако да буде. Могао је председник да мало стиша своје амбиције глобалног играча, да избегне игру с играчима чији су улози далеко јачи, да одбије позиве да Дан победе прослави у Кијеву или Москви и да остане у Београду. 
Србија је, као и други народи бивше Југославије, дала огроман и аутентичан допринос победи над фашизмом. Председник је томе могао да пружи највећи лични допринос, а не да себи и нама компликује живот. Када прође неко време, можда ћемо чути који су прави разлози што Вучић није видео Трампа и зашто је отишао за Москву.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа