И даље нејасно зашто је 60 милиона људи остало у мраку

Када је 28. априла нешто иза поднева дошло до потпуног распада електроенергетских система (ЕЕС) Шпаније и Португалије, па и југа Француске, због чега је око 60 милиона људи остало без струје, а колапс трајао више од 12 часова, јавност се и у Србији запитала шта треба да урадимо да не доживимо нешто слично. Утолико пре што нема оних нешто старијих који памте како је Србија изгледала без струје када је током бомбардовања разорним пројектилима и графитним бомбама НАТО-а погођена највећа термоелектрана ТЕНТ, највећи произвођач струје у југоисточној Европи задужен за половину годишње производње струје у нашој земљи.

Др електротехнике Слободан Ружић, бивши заменик министра енергетике и некадашњи помоћник директора дирекције за развој и инвестиције ЕПС-а, у разговору за Политику каже да делује невероватно, али оператори погођених система ни десет дана након распада још увек нису саопштили ни иницијални поремећај, ни редослед догађаја који је уследио, нити своје закључке, као ни препоруке.

Међутим, поуздано се зна да иницијални поремећај није био ни пожар у Француској који је довео до испада неког далековода, нити „индуковане атмосферске вибрације у високонапонској мрежи које су изазване ефектом короне”, нити нечији сајбер-напад… Зна се, такође, да је производња у Шпанији у тренутку распада обезбеђивана 80 одсто, односно 22 гигавата из неуправљивих електрана на ветар и соларну енергију, док је само 20 одсто, односно пет гигавата долазило из класичних извора хидроелектрана, нуклеарних и гасних електрана. Коначно, поуздано се зна да је у првих пет секунди из погона испало чак 60 одсто производне снаге. И мада званичног разјашњења од стране надлежних још увек нема, тренутно се широм света води једна врло интересантна енергетичарска расправа која је већ дошла до неких стручно непобитних и изузетно важних закључака.

Ако управљачки систем ЕЕС-а аутоматски региструје сваки испад из система, зашто се онда не зна шта је био иницијални поремећај?

По свему судећи, никаквог класичног испада, било производног, било преносног објекта, и није било јер би то заиста било аутоматски евидентирано и познато врло брзо након самог догађаја. Дакле, не зна се шта је био иницијални поремећај, јер никаквог поремећаја, у смислу испада, није ни било. Зато управљачки систем иницијално и није ништа регистровао.

Па шта је онда покренуло ланчане испаде и распад ЕЕС-а на целом Иберијском полуострву?

Бивши директор Оператора система РТЕ у Француској, А. Мерлин, који је и аутор бројних радова из области планирања рада ЕЕС-а, сматра да је распад система иницирао најобичнији облак који је нагло прекрио подручје у којем је до тада постојала врло велика производња електричне енергије из соларних панела. То је довело до пада производње, због чега је почела да пада фреквенција у систему. Брза обртна резерва која је постојала у хидроелектранама и гасним електранама била је недовољна да надомести мањак снаге и заустави пад фреквенције, због чега је врло брзо реаговала подфреквентна заштита, почевши да искључује један производни објекат за другим. Ја мислим да је ово објашњење врло логично и да ће се показати као тачно.

Значи ли то да је у питању људска грешка, односно да им се систем не би распао да су планирали рад тако да имају довољно брзе обртне резерве?

То је била моја теза од почетка, која јесте тачна, али је непотпуна. Ситуација је још много гора него што сам ја сматрао. Наиме, како су указали др Дејан Остојић, члан Надзорног одбора ЕПС-а, као и неколико америчких енергетичара, брзина пада фреквенције због мањка производње у односу на потрошњу у систему обрнуто је пропорционална укупној маси обртних делова елемената ЕЕС-а. Код класичног хидро-термо система обртна резерва је увек довољно брза да може да подигне производњу пре него што фреквенција падне толико да изазове реаговање заштите и ланчане испаде. Зато је брза обртна резерва у износу снаге највећег агрегата увек до сада била довољна да обезбеди сигуран рад ЕЕС-а. Међутим, у ЕЕС-у, у коме су класични агрегати у великој мери замењени соларним електранама, као што је то био случај у Шпанији, драстично се смањује маса обртних делова и тиме повећава брзина пада фреквенције након поремећаја.

Дакле, све и да је ЕЕС Шпаније неким чудом располагао обртном резервом у износу снаге највећег агрегата, та резерва не би била довољно брза да заустави пад фреквенције и спречи реаговање заштите и ланчана искључења. Са структуром производних капацитета у коме 80 одсто снаге чине неуправљиве електране на зелену енергију, ЕЕС Шпаније је био осуђен на распад ако дође до било каквог значајнијег поремећаја. Другим речима, ЕЕС у којем убедљиво доминирају неуправљиви извори на обновљиве изворе енергије ОИЕ уопште не може да има довољно обртне резерве да обезбеди сигурност у снабдевању потрошача на једноструки квар, па чак ни на поремећај који изазива један обичан облак.

Да ли то значи да овај догађај треба да нам буде упозорење да ОИЕ не могу да нам гарантују енергетску сигурност? Зашто смо толико поверовали у зелену агенду и почели да планирамо и најављујемо затварање термоелектрана на лигнит до 2050. године?

Да, овај догађај треба да буде озбиљно упозорење свим енергетичарима и јавности Србије, а посебно онима који креирају нашу енергетску политику. Соларне електране и ветроелектране, без врло значајног удела класичних електрана, не могу обезбедити нашу енергетску сигурност у будућности. Не може да буде 100 одсто зелено, мора да буде шарено! Зелена агенда је идеолошки наметнут концепт који је технички некоректан и који носи неприхватљиве ризике и трошкове. Наша земља треба да одбаци зелену агенду и да без предрасуда користи све изворе енергије који нам могу обезбедити дугорочну енергетску сигурност. Уосталом, то су увидели и они који су тај концепт осмислили и више од две деценије наметали га другима. Тако је пре само недељу дана министар енергетике САД, г. Крис Рајт изјавио у Варшави да је климатска и енергетска политика ЕУ „наметање одлука одозго надоле” и да она очигледно „смањује енергетску слободу, просперитет и националну безбедност”, те је позвао земље централне Европе да се придруже Америци „у остваривању заједничке енергетске слободе”.