Пут Србије у Москву и/или у Европу: шта је гест, а шта је политика?

Председник Сједињених Америчких Држава је био гост Владимира Путина на војној паради у Москви поводом јубиларне годишњице победе у Другом светском рату. Заједно су положили цвеће на споменик погинулим совјетским војницима, чак су се и заједно провозали совјетским аутомобилом „волга” из 1956, олдтајмером у власништву руског лидера.  Ово се догодило 2005. у мају, поводом 60 година од победе у Другом светском рату, а главни гост традиционалне војне параде на Црвеном тргу био је председник Џорџ Буш. Данас, 20 година касније, оваква вест изгледа незамислива. Или ипак није? 
Западни лидери не одлазе на традиционалну војну параду у Москви још од 2015. године, у знак протеста због руске анексије украјинског полуострва Крим и инвазије на источне делове Украјине. То јесте један вид протеста због руске експанзионистичке политике према Украјини, а уједно и бојкот Путиновог врхунског пропагандног перформанса. 
Ипак, многим другим данима, осим 9. маја на Дан победе, они су претходних десет година одлазили у Москву или се састајали са Путином на другим местима у свету. 
Многима је недавна изјава шефице дипломатије Европске уније Каје Калас да ЕУ „не жели да иједна држава кандидат учествује на догађајима који се одржавају у Москви 9. маја” зазвучала као претња затварањем врата за чланство ако се неко одазове Путиновом позиву. 
Иако није изричито поменула Србију, упозорење се односило управо на њу и на председника Александра Вучића. Наиме, он је био једини из круга држава кандидата за чланство који је уопште добио позив да присуствује манифестацији на Црвеном тргу 9. маја. Вучић је, упркос притисцима, отпутовао у Москву и присуствовао паради. 
Може ли овај случај заиста да заустави улазак у ЕУ једног од два најозбиљнија кандидата? Уверен сам да не може. 
Каја Калас је имала најмање два разлога да упути овако упозоравајућу поруку властима у Србији. Прво, јер је то њен посао – као шефице дипломатије ЕУ, која се великим делом бави и подстицањем свих који желе да уђу у ЕУ да то ураде што квалитетније и што пре. Друго, јер је позната као један од најоштријих европских лидера када је реч о односима са Русијом и као један од највећих заговорника пуне помоћи Украјини до коначне одбране од руске агресије. Дакле, од Каје Калас се, једноставно, морало очекивати да објави овакво упозорење у недељама које претходе Путиновој свечаности у Москви. 
Али постоји и шира слика, која ће учинити да упозорење остане само вербални прекор, без конкретних политичких последица. 
Први разлог је што се проблем ЕУ и непослушним „излетницима” на војну параду у Москву не односи само на аспиранте на чланство у блоку. Један од лидера унутар ЕУ је такође био у Москви 9. маја – премијер Словачке Роберт Фицо. Каја Калас за њега није надлежна, али јесу сви остали лидери ЕУ и нико од њих неће имати ни начин, ни могућност да казне овакво понашање. Осим вербалне осуде. Даље, Србија је уз Црну Гору једина која је од групације кандидата заиста близу чланства у ЕУ и њена потенцијална дисквалификација значила би губитак и за саму ЕУ, неуспех који себи сада не може да приушти. Последње проширење ЕУ је извела пре чак 12 година, пријемом Хрватске, и од тада је замрзнут један од њених најефикаснијих механизама меке моћи. У идеалним условима и уз велику подршку Брисела, прво ново проширење могуће је тек крајем ове деценије. Може ли ЕУ тако лако да се одриче кандидата који су скоро сасвим спремни да буду њен део, а Србија је свакако једна од њих? 
Србија је притом централна политичка и економска тачка у региону Западног Балкана, који је преостао једини неинтегрисани део Уније. Блокирање њеног уласка, после великог пређеног пута у прилагођавању европским правилима током више од две деценије, био би врло јасан сигнал да ни остали на Балкану не могу да очекују другачију судбину. 
Иако не долази из ЕУ, британски министар спољних послова Дејвид Леми је почетком априла у Београду, након разговора са Александром Вучићем, рекао исто оно што већ годинама говоре и лидери из Уније: „Стабилан и безбедан Западни Балкан важан је за Уједињено Краљевство, а Србија игра кључну улогу у обезбеђивању те стабилности.” 
Само недељу дана касније, Вучић је са председником Француске Емануелом Макроном у Јелисејској палати разговарао највише о безбедносним приликама на Балкану, али и о економској и војној сарадњи Србије и Француске. А она је више него жива. 
Крајем марта, српски председник је у Бриселу имао дуг сусрет са лидерима ЕУ, Урсулом фон дер Лајен и Антониом Костом, посвећен баш најважнијим питањима која се тичу што бржег приступања Унији, а то су споразум са Косовом и српска економија, у коју је ЕУ – као и њене чланице – највећи појединачни инвеститор. 
Овако фреквентни сусрети српског председника са некима од најутицајнијих европских лидера и то само у неколико недеља не делују као образац који води заустављању Србије ка чланству у ЕУ. Потпуно супротно. 
У реалности у којој глобална дипломатија све више функционише по принципу интереса, а све мање по принципу симболике, Вучићево присуство паради није политички земљотрес, већ још један маневар у његовој стратегији равнотеже спољне политике. Реакције из ЕУ су очекивано оштре, али ће бити без примене инструмената за санкционисање. Остаће у домену дневне политичке потрошње. Стварна тежина односа Београда и Брисела мериће се по томе да ли Србија наставља да испоручује реформе и да ли ће ЕУ коначно одлучити да отвори врата која номинално држи отворенима већ 20 година. 
На крају, освета Србији због присуства њеног председника московској војној паради била би тежак и неопрезан ударац на осећања велике већине Срба, чија је земља у Другом светском рату дала процентуално скоро највише жртава нацизма међу европским нацијама, а снажно проруско осећање потиче и од чињенице да је Црвена армија, заједно са локалним антифашистима, учествовала у ослобађању већег дела земље. 
Србији и њеном лидеру се у последње три године, колико траје руска агресија на Украјину, из Европе често замера што није увела санкције Русији, као што су то урадиле скоро све европске државе. Тада се занемарује да је Београд гласао за све резолуције УН којима се осуђује руска агресија и тражи моментално повлачење инвазионе војске из Украјине. Србија је гласала и за искључење Русије из Савета за људска права УН. У исто време, Србија је континуирано пружала подршку Кијеву – кроз хуманитарну, финансијску и војну помоћ – која по обиму премашује допринос многих чланица НАТО-а. 
Зато, уместо што мери гестове на Црвеном тргу, Европска унија би требало да се запита зашто после више од две деценије, од обећања у Солуну, Србија још није постала њена чланица. Србија јесте присуствовала паради у Москви, али се сваког дана налази на европском тржишту,  у европским преговорима, под европским критеријумима и са највише европских инвеститора. Казнити је због једног дана симболике, а игнорисати две деценије стратешког усмерења – значило би да проблем није у Србији, него у неискрености европске понуде. 
 *Директор Међународног 
института за безбедност

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа