Земаљска путешествија Благоја Поповића

Врање – Када је рођени Благојев брат Стојадин страдао након што је испао из воза, Поповић ће као ђак деветоразредне београдске Богословије у себи донети одлуку „да се посвети Богу, да буде ближи њему и своме брату“. Свештеничка Породица Поповић на југ Србије у село Жапско, надомак Врања  доселиће се из Тетова. Отац Спиридон и мајка Анастасија, биће против да се њихов син замонаши.

Посвећен темељним вредностима српског православља и патриотизма, на почетку Првог светског рата je мобилисан у „Ђачку чету“ при Војној болници у Нишу. Са свештенством, као посвећеник вери, a са само двадесет година проћи ће албанску голготу не одустајући од намере до постане монах. Митрополит Димитрије у Скадру даће му световно име Јустин. Са собом носи и не оустаје ни у најтежим тренуцима од читања дела Фјодора Михајловича Достојевског, чији ће тумач остати до краја живота.

„Био је жељан посвећењу Богу и тумачењу вечних истина преко Достојевског и целокупне правословне догматике коју је предавао на фкултету у Београду. Није му сметало путовање. Бунио се против лењости и неспремности за духовно усавршавање“, забележио је потписник ових редова речи Владете Јеротића, када је боравио у Врању у оквиру „Борине недеље“ средином седамдесетих година.

Из Грчке, преко Барија, Лондона Јустин ће стићи и до моћне Духовне академије у Петрограду 1916.године. Политичка Превирања у Царској Русији, примораће га да невољно поново пређе у Лондон где на Оксфорду студира теологију. Издржава се сам, одбијајући стипендију Владе Енглеске.

„Реч је о инпресивној биографији о  којој данашњи млади Врањанци готово да ништа не знају. Што је најгоре, мало ко и жели да нешто сазна о свецу из нашег краја. Његове књиге ретко ко узима на читање у врањској библиотеци, а ради се о изузетно вредним делима за опште образовање. Омладина Јустинова која ради при Епархији врањској морала би да буде активнија како би смо успели да у данашње време Јустиново дело учинимо ближим и популарнијим“, каже за „Политику“ учитељица Славица Петковић, и сама поштовалац дела овог свеца.

Због Јустинових веза са  владиком Николајем Велимировићем, као и контаката са Југословенском војском у отаџбини коју је предоводио Драгољуб Михаиловић, након ослобођења Врања у Другом светском рату наћиће се на удару комуниста. Кућа у Баба Златиној улици у непосредном комшилуку родне куће писца Борисава Станковића, у којој су живели Поповићи после ослобођења 1945. је срушена.

„Реновирана је кућа у којој  је данас Православни центар са именом свеца. Обновљена је његова радна соба, где се окупљају људи који изражавају поштовање према делу Јустина Поповића“, кажу у Епархији врањској. Сваке године овде се на благовести одржавају свечаности у славу свеца из Врања.

„Верујем да ће се временом подићи ниво поштовања дела које нам је оставио Ава Јустин. Сасвим сигурно је да то неће и не сме бити заборављено. Не смемо се овога свеца сећати само на дан његовог упокојења, већ нам треба континуитет како би многе његове поруке које су и данас актуелне, постављали у контекст нашег времена у Србији“, бележимо речи Оље Савић Стојановић из Београда,коју затичемо испред Јустинове куће, где како каже „редовно долази увек када се задеси у свом родном крају“. Отац Јустин, упокојио се дан после свог рођендана  на празник Благовести седмог априла 1979. године у Манастиру Ћелије. Почетком маја 2010. године канонизован је у ред светитеља СПЦ, као Преподобни Јустин Ћелијски.