Глума је бескрајно поље могућности

Иза наслова представе „Твоје тајно оружје против неукротивог целулита” крије се снажна критика стања свести данашњег просечног човека. Та свест се, нажалост, заснива на пуком конзумирању сервираних садржаја, препуштању спољним стимулансима без икаквог критичког мишљења и задовољавању најнижих људских побуда, каже за „Политику” млади глумац Александар Вучковић, најављујући свој нови сценски сусрет са публиком. Овога пута у питању је драмско штиво „Твоје тајно оружје против неукротивог целулита” шпанског аристократе и писца Ињига Рамиреза де Ароа. Премијерно ће бити изведено у четвртак увече, 15. маја од 20 сати у камерном простору мале сцене у земунском Мадленијануму. Представу режира Тијана Васић, окружена сарадницима: сценографкињом и костимографкињом Мином Миладиновић, композиторком Јулијом Кастелучи и дизајнером светла Радетом Стаменковићем.

Поред Александра Вучковића у глумачкој екипи су и Паулина Манов, Горан Јевтић и Милан Ковачевић. Посебан допринос овом пројекту дала је др Бојана Ковачевић Петровић са студентима Филолошког факултета, преводећи драму са шпанског језика и уносећи додатни слој аутентичности у читав процес.

– Већ током првог читања овог дела запљуснули су ме пишчев велики таленат за сецирање проблема савременог друштва који прожима огромна доза оптимизма и вере у човекову промену. Задивљујућ ми је начин на који својим разиграним и духовитим стилом запањујуће аутентично слика свакодневне апсурдне ситуације обичног човека . Седео сам у своја четири зида и грохотом се смејао свим тим „ишчашеним” и „изгубљеним” ликовима и ситуацијама. У овој представи, више него у било којој другој, највећи изазов био ми је како приступити карактеру који играм, а без те неке препотентне дистанце којом бих себе као глумца стављао у ситуацију да се осећам супериорно или, не дај боже, паметније од лика који тумачим, каже Александар Вучковић.

Ињиго Рамирез де Аро био је дипломата и у Београду, о којем има најлепше мишљење, и налази много сличности у шпанском и нашем менталитету. Он је као драмски аутор љубитељ слободе израза и негује непослушност, независност и бунт. У чему је снага, особеност његовог пера?

Када бих морао да издвојим једну ствар која ме посебно интригира код овог заиста фасцинантног човека, била би то слобода и ширина његовог духа. Свака реченица овог комада одише његовим животним искуством и духовним богатством. Начин на који води ситуације ове драме, тако разиграно, брзо, весело, промишљено и бескомпромисно, то је нешто што од старта прија мом глумачком хабитусу и могу да кажем да ми је стваралачки сусрет са ових писцем био јако инспиративан и забаван.

Комад „Твоје тајно оружје против неукротивог целулита” критикује ужурбаност, површност и комерцијализацију свакодневице.. Којим сценским рукописом истражујете, исписујете свог новог сценског јунака? Ко је заправо он?

Лик који играм је један тридесетпетогодишњак од кога је траума из детињства направила човека који смисао живота види искључиво у материјалном успеху. Шизофрена времена у којима живимо, борба за голу егзистенцију и одсуство емпатије створили су људе који бескрупулозно спроводе ону Макијавелистичку теорију да циљ оправдава средство. Нажалост, у раду на улози није ми било тешко наћи такву особу у свом окружењу, поготово данас кад нам се чак и у јавном простору сервира идеја да у животу најбоље пролазе они који зарад задовољавања својих личних алавости и прохтева не презају од гажења преко других људи.

Иза привидно комичног наслова, комад се бави врло озбиљним темама. Како се уклапа у нашу свакодневицу?

Када бисмо променили имена ликова из шпанских у српска, сигуран сам да нико не би знао да је то шпански текст писан пре 20 година. Све те апсурдне животне ситуације су нешто са чиме се редовно сусрећемо, мељу нас и, колико год то необично звучало, чине живима. Преиспитивање садржаја који уносимо, породични проблеми, љубавни јади, личне несигурности, жеља за успехом, борба против учмалости и осредњости, све су то теме које непогрешиво комуницирају са сваким тренутком људског постојања, па и овим данас.

Рођени сте и одрасли у Ужицу. Шта је за вас глума?

За мене је глума бескрајно поље могућности, сигуран простор за константно истраживање и откривање себе и света око себе. Радећи на улози имам могућност да се без ограничења готово фанатично и аскетски посветим детаљу, финеси, тренутку... Заиста могу да кажем да уживам у свом послу, срећан сам и захвалан што ми је живот дао ту привилегију да глума буде мој животни позив. Стално дружење са великим писцима, ванвременском литературом, инспиративним сарадницима и колегама, позоришним даскама и сенама великих глумаца учинили су ми живот много племенитијим. Или ја барем верујем да је тако.

Михаило Медаковић, Коста, Кент, Робин Худ, Сорокин, Адолфо, Франц, Симон... Како проналазите нит, јединство са ликовима које тумачите? Колико је деликатно носити кључеве позоришта?

Сви су они заправо ја, то је једино што их повезује. Увек крећем од свог импулса, од нечег мог, а у исто време заједничког са карактером који тумачим. Извучем ту једну заједничку особину, боју, црту или како год је назвали и на њу гледам као на основ, темељ на ком касније градим читаву структуру лика. Градња је оно што захтева ширење зоне комфора и „одлазак од себе”, али је темељ, нешто чему се увек треба враћати како у креирању не бих изгубио оно што је најважније, а то је аутентичност.