По­ре­ме­ћај па­жње и хи­пе­рак­тив­ност озби­љан про­блем за око 10 од­сто шко­ла­ра­ца

АДХД, по­ре­ме­ћај па­жње са хи­пе­рак­тив­но­шћу, не­у­ро­би­о­ло­шки је по­ре­ме­ћај у ко­ме де­ца има­ју по­ви­ше­ну им­пул­сив­ност, хи­пер­ки­не­тич­ко по­на­ша­ње, ра­су­ту па­жњу и не­у­спех у шко­ли. Аме­рич­ки пси­хи­ја­три ука­зу­ју да је су­шти­на про­бле­ма код ове де­це по­ре­ме­ћај па­жње, при че­му хи­пе­рак­тив­ност мо­же, али не мо­ра да бу­де при­сут­на. Рат­ко Ми­ље­но­вић, спе­ци­ја­ли­ста ре­ха­би­ли­та­ци­је пси­хо­мо­то­ри­ке и со­ци­о­те­ра­пи­је, ис­ти­че да АДХД нај­че­шће по­чи­ње у де­тињ­ству, али мо­же тра­ја­ти и у од­ра­слом до­бу.

– По­сто­је три гру­пе симп­то­ма АДХД-а. Хи­пе­рак­тив­ност зна­чи да су та де­ца стал­но у по­кре­ту (окре­ћу се, ме­шко­ље, не мо­гу да се­де на јед­ном ме­сту пе­њу се и ка­да то ни­је до­зво­ље­но), раз­го­ва­ра­ју нон-стоп, не мо­гу да при­ча­ју ти­хо, стал­но се по­ме­ра­ју у то­ку спа­ва­ња. Увек су у по­кре­ту или де­лу­ју као да их по­кре­ће мо­тор. За им­пул­сив­ност је ка­рак­те­ри­стич­но то да су ја­ко не­стр­пљи­ва, да­ју од­го­во­ре на пи­та­ња пре не­го што што их не­ко по­ста­ви до кра­ја, пре­ки­да­ју дру­ге у раз­го­во­ру, че­сто го­во­ре без раз­ми­шља­ња, та­ко да су со­ци­јал­но не­а­дап­ти­ра­на, не укла­па­ју се у игра­ма са дру­гом де­цом и има­ју про­ме­не рас­по­ло­же­ња ко­ја су та­ква да дру­га де­ца не мо­гу да зна­ју шта мо­гу оче­ки­ва­ти од њих. Ујед­но и бр­зо пла­ну и ућу­те ка­да су фру­стри­ра­на. По­ре­ме­ћај па­жње ка­рак­те­ри­шу те­шко­ће у одр­жа­ва­њу па­жње (пра­ве гре­шке у за­да­ци­ма у шко­ли), не­до­ста­так кон­цен­тра­ци­је, за­бо­рав­ност, че­сто пре­ба­ци­ва­ње из јед­не ак­тив­но­сти у дру­гу, не­мо­гућ­ност фо­ку­си­ра­ња на јед­ну ствар, про­бле­ми у ор­га­ни­за­ци­ји за­да­та­ка и ак­тив­но­сти (за­да­так ко­ји ра­де по­ста­је им до­са­дан на­кон не­ко­ли­ко ми­ну­та, осим ако ра­де не­што за­ни­мљи­ви­је). Ова де­ца не сле­де упут­ства на­став­ни­ка, из­бе­га­ва­ју да ра­де ства­ри за ко­је је по­тре­бан ста­лан мен­тал­ни на­пор, са­ња­ре, ла­ко се збу­њу­ју, по­ла­ко се по­кре­ћу у ак­ци­ју и не слу­ша­ју ка­да им се го­во­ри – ис­ти­че наш са­го­вор­ник.

Да би се до­би­ла ова ди­јаг­но­за, осо­ба, из­ме­ђу оста­лог, мо­ра да има симп­то­ме АДХД-а, ко­ји тра­ју нај­ма­ње шест ме­се­ци, ко­ји су се раз­ви­ли пре сед­ме го­ди­не. Син­дром се ја­вља код че­ти­ри до 10 од­сто де­це школ­ског уз­ра­ста. Ис­тра­жи­ва­ње уче­ста­ло­сти хи­пер­ки­не­тич­ког по­на­ша­ња у оп­шти­ни Па­ли­лу­ла у Бе­о­гра­ду по­ка­за­ло је да у пред­школ­ским уста­но­ва­ма има око се­дам од­сто хи­пер­ки­не­тич­ке де­це, а у мла­ђим раз­ре­ди­ма основ­не шко­ле око пет од­сто.

– На те­ри­то­ри­ји оп­шти­не Ста­ри град ис­тра­жи­ва­ње је от­кри­ло да ме­ђу пу­бе­сцен­ти­ма сре­ће­мо око 12 од­сто не­а­дап­ти­ра­них по­на­ша­ња, од ко­јих је ве­ћи­на са ис­по­ље­ном хи­пе­рак­тив­но­шћу. Де­ча­ци су че­шће хи­пе­рак­тив­ни и то око три до че­ти­ри пу­та ви­ше од де­вој­чи­ца. Знат­но че­шће ис­по­ља­ва­ње АДХД-а код де­ча­ка об­ја­шња­ва се по­ве­ћа­ном вул­не­ра­бил­но­шћу њи­хо­вог нер­вног си­сте­ма пре­ма ин­тра­у­те­ри­ним ин­сул­ти­ма, ве­ћом скло­но­шћу де­ча­ка пре­ма на­ста­ја­њу раз­вој­них по­ре­ме­ћа­ја и по­ли­ге­нет­ским на­сле­ђи­ва­њем, при че­му је код де­це жен­ског по­ла фе­но­тип­ска екс­пре­си­ја по­ре­ме­ћа­ја сла­би­је из­ра­же­на. Ге­не­ти­ка има ве­ли­ки ути­цај на раз­вој АДХД-а и сма­тра се да је то је­дан од нај­на­след­ни­јих пер­ва­зив­них по­ре­ме­ћа­ја. На­след­ност АДХД-а из­но­си око 70, 80 од­сто, што је глав­ни фак­тор ри­зи­ка то да не­ко у по­ро­ди­ци већ има АДХД. На­уч­ни­ци су до­ка­за­ли да се про­блем че­шће ја­вља код де­це ко­ја су пре­вре­ме­но ро­ђе­на. На ис­по­ља­ва­ње и те­жи­ну симп­то­ма мо­гу ути­ца­ти и дру­ги фак­то­ри као што је из­ла­га­ње ток­си­ни­ма у труд­но­ћи (ал­ко­хол, ду­ван, оло­во), за­тим про­бле­ми при по­ро­ђа­ју, стре­сно по­ро­дич­но окру­же­ње и дру­ги фак­то­ри – ис­ти­че Ми­ље­но­вић.

Ле­че­ње за­ви­си од до­ба де­те­та као и од ти­па АДХД-а. Оно је при­ла­го­ђе­но сва­ком де­те­ту ин­ди­ви­ду­ал­но.

– Фар­ма­ко­ло­шка те­ра­пи­ја (ле­ко­ви) под­ра­зу­ме­ва­ју пси­хо­сти­му­лан­се (ме­тил­фе­ни­дат, дек­стро­ам­фе­та­мин, пи­мо­лин) ко­ји до­ста до­бро ре­гу­ли­шу хи­пе­рак­тив­ност, им­пул­сив­ност, сва­дљи­вост. Ту су и ан­тип­си­хо­ти­ци (ти­о­ри­да­зин и ха­ло­пе­ри­дол), а при­ме­њу­ју се и три­ци­клич­ни ан­ти­де­пре­си­ви. У по­след­ње вре­ме го­во­ри се о упо­тре­би се­лек­тив­них ин­хи­би­то­ра МАО. Тре­ба на­по­ме­ну­ти да ни­је пре­по­руч­љи­во узи­ма­ти на­ве­де­не ле­ко­ве код де­це мла­ђе од шест го­ди­на. Пси­хо­те­ра­пи­ја и са­ве­то­ва­ње је по­треб­но, а од то­га би­хе­ви­о­рал­на те­ра­пи­ја је бит­на да би се де­те учи­ло да кон­тро­ли­ше по­на­ша­ње. При­ме­њу­ју се и ког­ни­тив­на те­ра­пи­ја по­на­ша­ња, си­стем­ска – по­ро­дич­на и груп­на те­ра­пи­ја, са­ве­то­ва­ње, пси­хо­ди­на­мич­ка те­ра­пи­ја, ре­е­ду­ка­ци­ја или ре­ха­би­ли­та­ци­ја пси­хо­мо­то­ри­ке, тре­нинг со­ци­јал­них ве­шти­на – уче­ње бо­љих од­но­са са вр­шња­ци­ма. Шко­ла је ва­жан фак­тор укљу­чи­ва­ња у по­ма­га­њу уче­ни­ка са АДХД-ом на што лак­шем пре­ва­зи­ла­же­њу про­бле­ма ве­за­них за уче­ње и по­на­ша­ње у шко­ли. На­став­ни­ци се мо­ра­ју мак­си­мал­но ан­га­жо­ва­ти и еду­ко­ва­ти од стра­не ли­цен­ци­ра­них струч­ња­ка – на­во­ди наш са­го­вор­ник.

Ако се АДХД не ле­чи или не пре­по­зна на вре­ме, мо­же да до­ве­де до озбиљ­них про­бле­ма у го­то­во свим аспек­ти­ма жи­во­та, по­себ­но јер симп­то­ми ути­чу на па­жњу, са­мо­кон­тро­лу и ме­ђу­људ­ске од­но­се.

Рат­ко Ми­ље­но­вић ка­же да се, из­ме­ђу оста­лог, код де­це мо­же до­го­ди­ти да има­ју лош успех у шко­ли, по­те­шко­ће у по­је­ди­ним ве­шти­на­ма или пак у по­је­ди­ним пред­ме­ти­ма и то у пи­са­њу, чи­та­њу, го­во­ру, цр­та­њу, пе­ва­њу, пред­ме­ти­ма ко­ји зах­те­ва­ју спрет­ност ру­ку и фи­зич­ком вас­пи­та­њу. Про­блем хи­пер­ки­не­тич­ког по­на­ша­ња не до­во­ди се у ве­зу са не­раз­ви­је­но­шћу ин­те­ли­ген­ци­је.