Дон Кихот поново јаше

Након шестомесечне блокаде универзитета поставља се питање јесмо ли сретнији, јесмо паметнији. Срећа је пролазна баш као лепота и као пропала академска 2024/25. година. Што се памети тиче, Бонапарта је био у праву да у политици глупост није хендикеп. И такооо… Уместо да тема свих тема буду питања зашто је пропала академска година, какве то последице може имати и који су излази, заплело се ново тандрчак коло. Наиме, врховни совјет студентских пленума (ВССП) – мо’ш мислити, издао је, да л’ декрет, да л’ директиву са захтевом за моментално распуштање Народне скупштине, расписивање ванредних парламентарних избора за 29. јун текуће године и формирање студентске изборне листе. Медијске ћурликалице, зурле, дипле, тарабуке, гусле и таламбаси у исти час и глас почеше да прате игранку око ванредних избора. Да ствар буде бизарнија, иницијатива је дошла баш од чланова академске заједнице који би по природи ствари требало да штите интересе и аутономију универзитета од било каквог уплива политике. 
Све то ме подсетило на ријалити програм у којем Велики брат даје „укућанима” нови задатак, а они га извршавају без свести да је једини смисао задатка да се ријалити настави, односно да се поново привуче пажња доконе, али већ уморне публике. Елем, пошто су својим бесмисленим блокадама досадили и богу и народу, пленуми су одлучили да представу наставе истичући нови захтев. 
Познато је да се ванредни избори расписују у три ситуације. Прво, када влада изгуби поверење, а нема начина да се обезбеди већина за подршку новој; друго, ако виталне друштвене институције престану да функционишу, а земља дође на ивицу унутрашњег сукоба; треће, уколико се постигне консензус свих релевантних политичких актера о потреби одржавања ванредних избора без обзира на чему се та сагласност заснива. 
Први услов није испуњен јер је владајућа коалиција чврста као пријатељство Србије и Кине. Зимус је, међутим, политичка ситуација имала елементе који су подсећали на други услов, али је тада предлог владајуће групације о одржавању ванредних избора глатко одбијен без образложења, али уз варљиво уверење да би до смене власти могло да дође на улици. С пролећем је та нада окопнела па више ни тај услов није актуелан. Што се треће могућности тиче, она је увек отворена – зато смо, уосталом, тако често и имали ванредне изборе – али је питање зашто би и коме избори данас уопште били потребни? Да ли ће бити пуштен бели изборни дим зависи, дакле, од спремности свих актера да пронађу свој интерес и прихвате то решење, а не од захтева групе пленумаша који сам по себи нема никакву тежину ако не наиђе на сагласност скупштинске већине. 
Што се владајуће коалиције тиче, њој одржавање избора није преша као што је можда изгледало пре неколико месеци. За Први мај су, на пример, веће гужве биле на свим наплатним рампама око Београда него на помпезно најављиваном протесту студената, радника и сељака испред Владе Србије, а једина институција која данас не функционише су државни универзитети. Ипак, очигледно је – још од претходних избора, да подршка владајућој коалицији полако опада, а политички имиџ јој је додатно осмуђен протеклих месеци. Зато би СНС-у, односно Покрету за народ и државу, избори помогли да се консолидују, ојачају своју позицију и да продуже мандат за још две године. Чини се да је то основни разлог због којег је Александар Вучић оставио одшкринута изборна врата. 
Парламентарној опозицији би избори у овом тренутку најмање одговарали. Бољи резултат у датим условима тешко да би остварили а, с друге стране, не могу ни да одбију изборе ако се остали актери у вези с тим сагласе. Чак и најблагонаклоније присталице опозиције тешко би разумеле да су за очување садашњег парламента више заинтересоване опозиционе него владајуће странке. Укратко, опозиција се најмање пита, али би на изборе морала да изађе ако до њих дође. 
За ВССП избори су начин да се замагли питање шта је постигнуто тиме што је пропала академска година, али то није све. Пленумаши су скинули смоквин лист и потпуно разоткрили политичку позадину свог деловања да би у „новом руху” могли да наставе борбу. Мада је међу пленумима било неслагања, превагнула је наизглед прагматична струја, која је као захтев свих захтева испоставила нешто за шта ни студенти ни универзитет нису надлежни. 
Да се одмах разумемо, избори су сасвим легитиман захтев и сасвим је на месту да се појави нека, макар и студентска политичка алтернатива, како власти, тако и опозицији, које је народ жељан и која би имала изгледа на успех. Сетимо се само спектакуларних резултата које је остварио Бели Прелетачевић самом својом инокосном појавом. Шта би тек могла да постигну „наша деца” подржана друштвеним мрежама. 
Међутим, да би се остварио тај циљ неопходно је да се ослободе универзитети и врате својој намени. Неопходно је да се јасно каже да је циљ пленума да се на изборима смени власт јер студентска листа може брже, јаче и боље од СНС-а. Неопходно је да се покаже солидарност с колегама којима је више стало до знања и диплома него до политике. Неопходно је, укратко, да се схвати да универзитет није ничија, па ни пленумашка прћија и да се не може користити као инструмент и оружје у политичкој борби. Неопходно је, на крају крајева, да се региструје партија или покрет и да се крене од врата до врата у објашњавање у чему је специфичност новог политичког покрета и да се у дебатама представи програм и одговори на питања како би пленуми решили проблеме с којима се Србија суочава деценијама. Нису више довољне само фразе и флоскуле о бољем и праведнијем друштву, борби против корупције, фер изборима, непосредној демократији, миру у свету и сличним општим местима преточеним у пароле. 
Чини се, ипак, да то није оно што пленумаше занима и због чега траже изборе. Можда грешим, али избори би били само згодан повод да се поново подстакну блокаде и улични протести, овога пута у одбрану изборних резултата и тако продужи борба. Ова хипотеза базира се на идеји да мотив већине пленумаша није постизање неког конкретног циља већ борба као таква. Можда се понеко и нада да би као друг Марко и други виђенији комунисти могао без школе и искуства да преузме државно кормило, можда има и оних који су део плаћених програма за дестабилизацију неподобних режима, али за већину најистрајнијих пленумаша кључни мотив је сама борба. Не одустати (није битно од чега); постављати нове препреке које треба савладати (што теже и бесмисленије то боље); пронаћи, ако треба и измислити и направити, љуте и страшне непријатеље како би у сопственим очима били већи и храбрији борци (посебно када стварни непријатељи не постоје). 
За већину обичног и разборитог света суоченог с дневним бригама, без обзира на то да ли су за актуелну власт или против ње, ово су неразумни мотиви. Мени се, међутим, чини да су једино они разумљиви и вредни помена. Пленумаши који уђу у изборну арену послужиће као корисни идиоти, било власти или опозицији, а у најбољем случају постаће једни од њих. Једино они који то избегну остаће првоборци, „двадестпеташи” који ће својим успоменама и причама из двадесет и пете „смарати” будуће нараштаје, као што су то донедавно чинили шездесетосмаши или неснађени петооктобарци. 
Изгледа да свакој генерацији треба неки велики догађај да би потврдила сопствени идентитет. Немају све генерације привилегију да живе у херојским временима. Неки у потрази са својим генерацијским идентитетом, попут Дон Кихота, у ветрењачама виде дивове, у Скупштини Србије Рајхстаг, а у Северини Дулчинеју. Једино они који су ове блокаде и протесте схватили као добро зезање и акцију без плана моћи ће сутра с осмехом да се осврну на ову кварљиву 2025. годину. Остале, укључујући и наставнике, кад се главе мало охладе, а поглед разбистри, стићи ће блам што су били охоли, себични, умишљени и несолидарни; што су у доброј вери да се боре за витешке идеале начинили много штете; а највише што су универзитете користили као борбена средства, а колеге као таоце у својој умишљеној борби против ветрењача. 
А надстрешница, шта то беше?

*Професор Филозофског 
факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа