Захваљујући терапији учествујем у одрастању ћерке

Био је то мај 2013. године, један обичан дан у војсци, коју сам волео и за коју бих дао живот. Све је кренуло изненада, као гром из ведра неба. Седео сам у канцеларији и одједном ми се појавио мрак на оку. Помислио сам: „Ништа није страшно, проћи ће...” Међутим, није било тако. Колико сам до тог тренутка био здрав и способан говори чињеница да нисам знао где ми се налази здравствена књижица. Сутрадан сам дошао на посао, видно узнемирен и нервозан. Чекале су ме обавезе, задаци... Радио сам, али у глави су ми се ројиле мисли о здравственом проблему који се одржао.

Причао сам са официрима, колегама, и на њихову иницијативу, они су ме одвезли на ВМА, код очног лекара. То је био обичан преглед, где рекоше да је све у реду са оком и да није ништа страшно. Уздахнуо сам и рекао себи: „Добро је.” Некако сам био срећан и надао сам се да ће све бити добро. Ипак, желео сам да ме још неко прегледа.

Око мене се појавило шест-седам лекара. Облио ме је зној, видео сам да ипак нешто не ваља. Издвојили су се са стране, говорили су о нечему, некаквој хоспитализацији... То сам само чуо потпуно забринут. Одмах су ме оставили у болници, а ја сам само размишљао шта да кажем супрузи која је остала кући са петомесечном бебом.

Сутрадан су кренули са разним прегледима, уобичајеним када имају сумњу на неку болест. Радили су ми снимање главе на магнетној резонанци, вадили су ми ликвор из кичме, затим анализу крви, прегледали су ме… Осећао сам се као да сам у најгорем хорор филму.

До тада нисам крочио код лекара, никада нисам био болестан... Сећам се др Драгане Обрадовић, која ми је саопштила ужасне вести. Речено ми је да имам упалу очног нерва и губитак вида, што је последица појаве мултипле склерозе.

Психички нисам могао да поднесем чињеницу да у својој 24. години останем инвалид и оптеретим породицу коју сам управо засновао. Отпуштају ме из болнице са објашњењем да треба времена да се вид врати и да будем стрпљив. Стиже ишчекивани позив од др Драгане Обрадовић, која ме позива на ВМА ради почетка лечења.

У том периоду у Србији за лечење мултипле склерозе лекови су били велики проблем. Добио сам лек ребиф у инјекцијама, који сам себи давао у кућним условима.

Као што ми је речено, вид ми се повратио, психички сам био боље али ипак постојала је велика брига како ће даље изгледати мој живот. Запослени у војсци морају да буду здрави и способни. Тада сам добио прекид уговора и отказ. Срушио ми се свет. Будући да више нисам био војни осигураник, прекинуто ми је лечење.

Дошао је и тај 12. јун 2019. године. Осетио сам слабост леве руке, а убрзо је и лева страна тела почела да ми се одузима. Био сам спреман на нови удар, како је професорка рекла да може да се деси, али нисам био сигуран да ће то баш бити онеспособљавајуће.

Примио сам кортикостероидну терапију познату као „пулсна”, након које нисам осетио побољшање. Послали су ме из Смедерева за Београд, где су ми у УКЦС-у започели измену крвне плазме која ми је поправила стање, уз рехабилитацију у бањи Кањижа. Како није било лекова у Србији, са високом скалом која показује ниво оштећења у неурологији, отишао сам у инвалидску пензију, што ми је јако тешко пало.

Јавио сам се у Удружење „МС платформа Смедерево”, посаветовао сам се са Данијелом Пејов из тог удружења. Све ми је објаснила и надаље пружила подршку као и остали чланови како бих могао да пребродим тешку ситуацију у којој сам се нашао. Како су Удружења „МС платформа Србије” и „МС платформа Смедерево” већ била започела кампању #ЛекЗаСве и многобројне састанке и акције да се обезбеде терапије за МС, прикључујем се томе и помажем колико могу да се за ову за нас најважнију битку изборимо. Убрзо долази до увођења око 1.300 терапија и добио сам позив из УКЦС да почињем лечење. Примам инјекциону терапију коју сваки месец преузимам у Смедереву и за сада немам погоршања. Лечењем сам добио шансу не само да будем присутан у одрастању моје ћерке него да у њему и учествујем. Супруга и ћерка ми дају снагу и мотивишу ме у сваком дану који дође и у којем осетим симптоме болести. Данас помажем кроз волонтерски рад у удружењу да се оралне терапије омогуће за оболеле који су у тешком стању, оштећеног центра за равнотежу и слично, а путују сваког месеца у Београд. Колико је њима то тешко, често и немогуће, видимо ми који смо присутни у њиховим животима. Тешко се добијају потребни термини за снимање на магнетној резонанци, а за нас је тај преглед најважнији за праћење болести. Тражили смо и да буде формиран регистар оболелих јер се не може претпоставити колико има оболелих па самим тим ни колико је могуће лечити и колико је лекова и којих потребно. Последњи податак коју је објавила ЕМСФ (Европска МС федерација) јесте да је у Србији у 2021. години било 12.000 оболелих. Надам се, желим и борим се да сви добију право на лечење јер живети са овом болешћу без подршке је ужасно и то најбоље знају они који се не лече и који су невидљиви здравственом систему. Таквих је данас више хиљада и како сам и ја био један од нелечених одлично познајем тај осећај страха, напуштености и беспомоћности. Често кажем колико значе „саборци” из удружења, јер се ми заиста и боримо без предаха са болешћу која увек показује бар једно од хиљаду лица које има.

Приредила Данијела Давидов Кесар