О болничким инфекцијама не зна се довољно

У „Политици’ је објављен чланак „Болничке инфекције од теорије до праксе” (Погледи, 10. април), а затим и коментар тог чланка (Међу нама, 7. мај). Очекивао сам да ће читаоци добити корисно обавештење јер се о тој теми у дневној штампи ретко опширније пише. У оба чланка махом је реч о политици, а изостају заштитне мере у медицинским установама и да ли су увек идентичне.

Особље медицинских установа спроводи стандардну заштиту којом се смањује ризик од инфекција; тако штити пацијенте, себе и посетиоце. Те мере уважавају савремено знање које произлази из медицинске науке и праксе. На те поступке их обавезују закони и детаљни прописи сваке установе; они се мењају да се унесу иновације.

Микроорганизми (клице) се налазе у ваздуху, тлу и у нашим организмима; једне клице су корисне или индиферентне, а друге штетне. Инфекције настају када клице уђу у тело или су већ у њему, размноже се и настане телесна реакција. Некада и веома мали број клица доводи до инфекције. Нису све особе осетљиве на исту врсту клица; мање су осетљиве вакцинисане особе, а неотпорни су појединци с ослабљеним имунитетом, нпр. оболели од дијабетеса или карцинома. Неке особе поседују заразне клице, а немају изражене знаке инфекције – то су клицоноше. Извори болничких инфекција су пацијенти, медицинско особље, посетиоци, али и клице на предметима у здравственој установи, катетери, уређаји за интравенско инјицирање, прашина, ваздух, капљице избачене кашљем или кијањем, нехотичан убод здравственог радника зараженом иглом, а постоји и низ других извора. Ригорозна борба против инфекција врши се на два начина: предузимају се стандардне мере заштите и врши се борба против преношења одређених зараза.

Циљ стандардних мера је да се смањи пренос евентуалних инфекција додиром пацијента или с контактом крви, телесном течности и оштећеном кожом. Зато се користе рукавице, а после њиховог скидања руке се увек перу 10 секунди водом и сапуном.

Сузбијање преношења заразе врши се, заједно уз стандардне мере заштите, с циљем да се смањи ризик преношења болести. Једне болести шире се ваздушним путем, друге контактом с оболелим, опремом или предметима у његовом непосредном окружењу.

Постоји низ болести и стања када се предузима изолација болесника уз специјални опрез, укључујући и опекотине тела услед контакта с топлотним, радијацијским, хемијским или електричним извором оштећења. Термалне опекотине настају услед влажног (водена пара, кључала вода) или сувог (пламен или ужарен метал) извора топлоте. Од хемијских агенса, алкалије доводе до најтежих и дубоких опекотина. Први степен опекотина захвата само површни слој коже, други степен захвата дубљи слој уз стварање пликова и појаву бола. Опекотине трећег степена оштећују све слојеве коже, укључујући корен длаке и знојне жлезде. Величина опекотина изражава се у процентима укупне површине тела и разликују се критичне и мале. На мању опекотину особа стави чисту суву крпу, а медицинско особље на опекотину првог степена ставља хладну компресу и особи даје аналгетик (ибупрофен или парацетамол) ради смањења бола. Када су у питању опекотине другог степена с површином мањом од 10 одсто, лекар процењује дисајне органе, циркулацију, покретљивост болесника, уклања одећу (ако већ то није учинио болесник или пратилац) с оштећене коже, скида прстење. Болеснику се даје антитетанусни серум, евентуално инфузија течности, мали пликови се не дирају, изгорело ткиво се стерилно одстрањује, антибактеријска крема се ставља на спаљене и очишћене делове, опекотина се прекрива стерилном газом, а пацијент се обучи да је мења и чисти спаљена места сваких 12 сати, да би на крају ставио стерилни покривач. За опекотине на лицу третман је мало другачији.

Особи с тешким термалним оштећењем нужан је хитан смештај у центар за опекотине како би се избегли тешко телесно оштећење и смрт. Старије особе се чешће срећу с тежим опекотинама јер су чешће и дуже изложене пожарима. Преживљавање особа с тешким опекотинама последњих неколико деценија повећава се услед напретка лечења у специјализованим центрима. Највећа смртност услед опекотина настаје због сепсе, а изазивају је инфекција ране или дисајно оштећење. Раније су се тешке инфекције опекотина често дешавале и изазивале сепсу. Стање се поправило када је установљено да изгорело ткиво треба одстрањивати. Модерни центри за опекотине конструишу се тако да се смањи пролазност здравствених радника и посетилаца кроз јединицу за опекотине. Зараза се ређе преноси од једног до другог болесника, ако они леже у одвојеним собама с посебним ваздушним изводом, а премештање болесника у друге просторе ради дијагностичких процедура се укида – ти поступци се врше у соби у којој пацијент лежи. Поред заштитних мера које пружа медицинско особље, контрола инфекције тј. ригорозно праћење инфекције рана, ротација примене антибиотика и остале специфичне мере доприносе мањој смртности особа с тешким опекотинама.

Када би се грађанство и медицински радници чешће упозоравали или подсећали на болничке инфекције болесника, медицинског особља и посетиоца, мање би било непажње с било које стране. Те инфекције могу довести до тешких последица у све три поменуте групе.

Др Рајко Игић,

аутор књиге „Основи геријатрије”