Тајне акције повратка у детињство

Кућа коју смо изнајмили у мирном предграђу Чикага била је баш по мери. Била је пространа, на доброј локацији, са огромним разгранатим дрветом испред које нам је пружало уточиште у врелим данима тог првог лета под чикашким сунцем.

На радост деце кућа је добила идиличан изглед када смо дрво украсили љуљашкама. Моје пробуђене асоцијације из детињства чиниле су да ту дечију срећу доживим и као личну. Кријући се од комшија и деце, кад падне мрак, и ја сам се љуљао у тим љуљашкама до дубоко у ноћ, евоцирајући успомене и привремено бежао од сурових свакодневних обавеза.

Та тајна и лична срећа распршила се као балон од сапунице када је моје избивање из брачне постеље постало упадљиво. У ситно доба једне ноћи био сам проваљен у својој тајној мисији враћања у безбрижно детињство.

Од тада ми је било најстроже забрањено да задовољавам своје инфантилне потребе и да се препуштам незрелим страстима јер, забога, ако ме виде комшије пући ће брука, па ће се прочути све до школе, а онда Бог нека је у помоћи нашој деци.

Због тога ће исећи дрво у корену ако ме још једном види и тачка!

Тако ми је тај прозор враћања у детињство, који је појавио као потреба да се потисну оне прозаичне слике стварности, замандаљен и решеткама осигуран. Грубо ми је одузето то задовољство, али је дрво већ освојило моја осећања и неповратно пустило корен у њима. Неговао сам га са посебном пажњом и заливао па је имало најбогатију, најзеленију и најгушћу крошњу у целом крају тог сушног лета. Високе рачуне за воду плаћао сам са задовољством јер срећа коју ми је пружило није имала цену.

Лето је прошло а онда је дошло најлепше годишње доба у овом делу постојбине Индијанаца. Природа богата дрвећем је добила раскошне боје у свим нијансама које су се мењале из дана у дан. Мој горостас испред куће опет је био најлепши у својој временској зони, са крошњом која је додиривала небо. Сам себи сам честитао на уложеном труду и ту лепоту овековечио бројним фотографијама.

Тог касног септембра, илузија о неуништивој и вечној лепоти мог поноса била је начета јер је трава испод њега била прошарана првим опалим лишћем. Следећег јутра трава је добила изглед леопардове коже са новим опалим лишћем. Трећег дана лишће је сасвим прекрило траву. У комшилуку оно мало лишћа са њихових закржљалих Лилипутанаца већ је потпуно опало.

Наредна два дана окретао сам главу од тужног призора под мојим драгим дрветом, док је комшијско са већ голим гранама давало аветински изглед њиховим кућама. Чинило ми се да су они брже-боље покупили ту опалу сиротињу са својих плацева и уредно одложили у велике папирне кесе.

Истог дана поштар ми је уручио писмо општинских власти у коме ме подсећају на моју дужност и обавезу скупљања лишћа и одржавања окућнице уредном. Ако ми нешто од тога још није јасно сигурно ће ми се разјаснити када ми казном знатно олакшају буџет.

Следећег дана опремио сам се неопходним реквизитима, грабуљама и кесама, и опљунуо у шаке. После толиког задовољства које ми је несебично пружало могу бар толико да учиним свом љубимцу.

Док ме је снага полако напуштала почела је да се јавља љутња која је расла пропорционално броју кеса које сам пунио. Петог дана, након 16 нових кеса, љутња је препустила место бесу.

Тог суботњег јутра температура је знатно пала, а њен учинак под дрветом био је запањујући. Призор ме је оборио на колена, па сам у очају спонтано почео да га проклињем и призивам громове и муње да спале то незахвално ђубре.

Те вечери кућа се није видела од кеса које су достигле јубиларну цифру од 150, а мене су жена и деца полумртвог унели у кућу. Пре него што сам заспао, смогао сам снаге да се дочепам хербаријума и спалим га са осветничким жаром и мржњом којој је бес још тог јутра уступио место.

Тако сам се и пробудио, са мржњом према свим биљним створовима ове планете. И тада, када сам угледао под дрветом последице лаког мраза преко ноћи, које су превазишле и моје најцрње слутње, нешто је крцнуло у мени, а ролетне су пале уз тресак.

Следеће чега се сећам била су два полицајца која се бацају на мене и уз рвање по лишћу отимају секиру из мојих руку.

 Слободан Стојиљковић

Пишите нам 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика