Дубоке су везе човека и животиње

Француска књижевница Сибил Грембер гошћа је седамнаестог издања књижевних сусрета „Молијерови дани”, у организацији Француског института у Србији и француске амбасаде и у сарадњи са српским издавачима, библиотекама и другим институцијама културе. Она је овом приликом представила свој роман „Последња јединка” (у преводу Новака Голубовића и у издању „Чигоја штампе”), дирљиву приповест о Проспу, великом пингвину њорки, последњем у својој истребљеној врсти, још средином 19. века, и његовом пријатељству са научником Гасом. Почетак романа потресна је слика покоља великих њорки на једном од исландских острва, њихових беживотних тела које носе морнари, да би их касније продавали као месо, кожу и кљунове. Гас је спасио једну посебно велику јединку мужјака, донео је у цивилизацију, у своју собу и почео да је проучава. Пингвину је наденуо име Просп. Сибил Грембер прати зближавање човека и пингвина, њихово међусобно прилагођавање, као и пропали Гасов покушај да Проспа врати међу припаднике његове врсте, која га више не препознаје. Иако нема историјских података о оваквој вези пингвина и човека, како каже Сибил Грембер, овај роман предочава дубину такве могуће повезаности. „Последња јединка” књига је овенчана бројним наградама, поред осталих и награде Француске академије, као и признања „Франсоа Сомер” и „Жозеф Кесел”.

Еколошка књижевност важан је део савремене литературе, проговарајући о уништењу природе и климатским променама. Шта је вас подстакло на то да роман посветите пингвину, великој њорки, изумрлој 1844. године?

Када сам донела одлуку да ћу писати о последњој јединки одређене врсте, која је изумрла, размишљала сам о томе која би то животиња била, али било ми је важно и то да нагласим да је та животиња истребљена људском грешком. Писала сам о средини 19. века, времену које није много удаљено од нашег доба. Тако да се велики пингвин, велика њорка, сам наметнуо. Замислила сам могући сусрет и суживот човека и пингвина. Прочитала сам много књига о овој теми, међу првима и дело на којем сам радила као уредница „Папагај који ме је волео” орнитолога Џоане Бургер. Заинтригирао ме је тако дубок однос човека и птице, мада је мој приступ био потпуно другачији. Мој јунак, млади научник Гас, у 19. веку није знао ништа о истребљењу одређене врсте, иако је запажао одређени поредак у природи и човеков утицај на њега. Изучавала сам ту тему од антике до данашњих дана, географију, острва у близини Исланда.

Када слушамо о климатским променама, будућност људске врсте и природе у целини, делује апокалиптично. Можете ли да замислите наслов своје књиге као „Последњи човек”?

Да, наравно да сам размишљала о томе и пре него што сам почела да пишем роман. То је била једна од мојих основних замисли: шта би било да сам ја последње људско биће на овом свету, како бих се осећала, о чему бих размишљала да знам да сам последња која носи ту шифру људског рода. Али ипак се надам да до таквог краја неће доћи, верујем и оптимиста сам у погледу тога да ће човек, као интелигентно биће, доћи до тога да неће бити толико глуп, као што је сада, да ће процес његовог освешћивања све више напредовати, да неће доћи до тога да нестанемо као врста. Та људска врста која је способна да разуме свет, да га открива и промишља, мислим да не може да нестане, али исто тако мислим да јој је тешко да поднесе нестанак других врста.

Животиње страдају у вашем роману на најстрашније начине, делови њихових тела скупо се продају. Коју цену плаћа животиња како би постала човеков пријатељ и како би у човеку пробудила хуманост?

Може се рећи да Просп плаћа све цене, цену своје слободе због блискости са једним човеком, како би постао његов пријатељ. Али тиме је добио и дар дужег живота од осталих припадника своје врсте, која је истребљена. Ипак, Просп је платио огромну цену. Када посматрамо Проспа као особено биће и ако бисмо га питали да ли би изабрао суживот са човеком, мислим да он на то никада не би пристао. Некада нека бића уопште немају избора, путеви судбине такви су да морамо да се прилагођавамо догађајима и морамо да живимо са тим. У роману, као по неком провиђењу, између Гаса и Проспа ствара се једна посебна, искрена, веза, непомућена повезаност.

То је љубав између два потпуно различита бића, која говоре другачијим језицима, а пингвин се прилагођава човеку тако да мења своју природу, постаје непрепознатљив осталим припадницима своје врсте, који га одбацују. Али да ли је то љубав, ако нас тера да се потпуно променимо?

Можда ја другачије видим њихов однос. У ствари Гас је тај који се променио. Човек се мења. Просп као пингвин остаје готово исти, и даље му је потребна вода и риба коју једе. Мање се прилагођава. Верујем да је то истинска љубав између њега и Гаса. Просп је тај који на крају бира да оде, он се предаје мору и напушта Гаса. Гас је тај који по сваку цену жели да уђе у суштину онога што животиња осећа, да осети оно што она осећа, и које су њене потребе. Гас Проспа везује за врпцу и води га да се купа, пушта га у океан држећи га на повоцу. Гас има тај велики осећај одговорности. Љубав је тај осећај за другога, можете да волите и некога ко вам уопште није сличан, ко је сасвим другачији од вас, ко не говори истим језиком као ви, свет види сасвим другачије. И поред свих тих разлика бића се зближавају. Ово је роман о повезаности, али и усамљености два бића. Прича о првом човеку свесном чињенице да је суочен са једним бићем које је последње на свету. Гас у једном тренутку одлучује да Проспа врати међу његову врсту пингвина, да га врати у дивљину, а и сама, пишући о овом догађају, у себи сам осетила бригу и љубав коју имамо када дете први пут водимо у школу, забринутост због тога хоће ли се прилагодити групи и хоће ли стећи пријатеље.

Према једном од новијих истраживања, људи у временима кризе махом утеху траже у кућним љубимцима, а ређе међу члановима породице. Да ли је то та природна веза која људе привлачи животињама?

Нисам на тај начин о томе размишљала, али ово истраживање делује ми прихватљиво. Међутим, животиње су у предности у односу на нас, оне не говоре, али можемо да учинимо да им буде добро. Данас постоји сасвим нов однос према њима, њиховој осећајности, много више него што је раније о томе било речи. Сада стално слушамо о томе да животиње имају осећања и спознаје, а недавно сам читала о томе да слонови могу да праве шале између себе. Полако откривамо то да животиње имају своју сопствену културу. Постоји још много тога што тек треба о њима да научимо, али, свакако, човек са животињом може да оствари дубоке, дубоке, везе. Мој јунак Гас живи у епохи у којој се о животињама није причало на такав начин, сматране су се бићима нижег реда, које можда и не осећају бол, али данас имамо другачији приступ.