Блокирање с друштвених мрежа прешло на улице

На младима свет остаје, али какав је то свет који млади желе, јер овим који им остаје изгледа нису задовољни? Друштвене мреже су показатељ какав свет млади желе, јер су на друштвеним мрежама неприкосновени владари, а на њима владају кенсел култура и линч добро организованих група. Оно што је некада било борба за слободу говора, данас је постало борба за тишину – тишину другачијег мишљења, тишину политичког неистомишљеника, тишину онога ко се не уклапа у унапред дефинисану, често агресивно наметнуту, матрицу „правоверног” става.

Блок листа је постала ствар престижа, нешто чиме се хвале пријатељима колико људи, пардон, не људи, већ ботова, имају на њој. Величина је опет постала битна, овог пута величина блок листе на којој су сви они који нису у сагласју с њиховим ставовима и који морају бити уклоњени из виртуелне стварности као вирус. Масовно блокирање, масовно пријављивање, масовно гашење профила – иронично, у име толеранције и људских права. Тако су млади и либерални корисници друштвених мрежа, заједно с „грађанским активистима”, годинама креирали ехо-коморе у којима влада једноумље. Али у стварном свету, избори им не доносе победу, јер су реалност одавно блокирали.

Питају се онда: ко то уопште гласа за Вучића? Па исти они које су блокирали. Исти они којима не дозвољавају ни да се појаве у њиховом „демократском” простору. На изборима, тај блок не функционише – ту нема кенсел културе. Грађани слободно гласају за кога код желе из којег год разлога, али да ли је та слобода избора данас угрожена?

Страховлада на друштвеним мрежама више није довољна, исти ти сајбер-диктатори, обучени у студенте, тзв. професионалне новинаре, глумце и борце за демократију, блокирање преносе на улице. Не допада им се нечији политички став? Блокирају раскрсницу. Не свиђа им се уређивачка политика РТС-а? Блокирају јавни сервис. Мучни су им наслови у „Информеру”? Прете новинарима. Блокирање на мрежама постаје блокирање града.

А кад власт примени закон, кад полиција интервенише по налогу суда, кад се примењује правна држава – вриште да је то диктатура. Њихова слобода подразумева туђу тишину.

Српска опозиција данас више не делује као демократска алтернатива, већ као покрет кенсел активизма. Добар пример је апсурдни захтев за забрану политичких противника. Покрет грађана „Културна револуцијa” покренуо је у јануару петицију за забрану Српске напредне странке. До сада су, уз сву хистерију на друштвеним мрежама и тзв. независним медијима, сакупили 6.341 потпис – отприлике колико има једна београдска месна заједница.

У фебруару им се прикључила и Демократска странка, некада носилац демократских промена у Србији, а данас сенка своје некадашње политичке снаге. И они су захтевали забрану СНС-а. Јер кад не можеш да их победиш на изборима – забрани их. Тако изгледа опозициона логика.

А ни Европа није ништа боља. У Румунији су забранили Калину Ђеорђескуу да се кандидује на изборима, а Немачка разматра забрану АфД-а, што је опасна игра. АфД је тренутно друга најјача партија у Немачкој, ускоро и прва. Уколико се буде забрањивала, то неће бити победа демократије, већ признање њене слабости да се избори с јачањем десничарске и екстремистичке идеологије.

Али сви они који блокирају или забрањују заборављају једну веома важну ствар, тиме што су некога блокирали или забранили он није нестао. Он је и даље ту, и даље активан, и даље гласа, само они жмуре, не желе да га виде и кад-тад ће схватити да им блокирање не доноси резултате.

А шта је онда следеће? Хапшење због гласања за СНС? Одузимање права гласа онима који не мисле исто као „грађанска елита”? Креирање црних листа у стилу комунистичких чистки? Или можда увођење „друштвених поена” по кинеском моделу, где ће само „правоверни” имати право на посао, кредит, или јавни превоз?

Проблем српске опозиције није наводна ауторитарност власти. Проблем је њена сопствена нетолеранција. Недемократски импулс у њиховом деловању не види се у речима, већ у делима – а дела говоре: блокирај, откажи, забрани.

Том логиком, ниједна партија не би преживела критику. Ниједан политичар не би могао да учествује у животу земље ако би се судило по опозиционим моралним критеријумима – који за њих саме не важе, али је то већ нека друга прича. Демократија није морална утопија – она је систем у којем грађани, свесни мана и врлина, на изборима бирају оне којима верују.

Истина је једноставна: они који не умеју да изгубе изборе, никада неће научити да их добију.

*Уредник магазина „Оптимист”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа