Како им је „баксуз” Миле опет утекао

Шта је требало да значи долазак седам судских извршитеља Сипе на рампу Административног центра РС у Српском (Источном) Сарајеву? Формалан покушај насилног привођења Додика због притиска бошњачке јавности? Основа да, пошто нису успели, затраже укључивање ино-фактора? Тестирање Додиковог обезбеђења, односно генерална проба за насилну акцију? Стварање повода за оптужницу и против припадника Додиковог најужег обезбеђења?
Брисел нема консензус (Орбан и Сијарто, Фицо, Милановић и Пленковић) и може само да окупи само коалицију вољних (Француска, Немачка и Британија) да настави са ширењем листе оптужених у РС на комплетну владу, посланике СНСД-а и коалиције, да појача претеће присуство Еуфора и умножи потернице. „Свилен гајтан” би се затезао током мало више од годину дана, колико је остало до пријаве кандидата за опште и председничке изборе 2026, а онда забрана свима санкционисанима да се кандидују. На листама пријављених остали би само кандидати нејаке опозиције, који би по Шмитовом изборном закону победили у октобру идуће године. Можда таква ујдурма делује неизводљиво, али ту је лажни в. п., који бонским овлашћењима руши све законске препреке. У интерној бошњачкој ТВ дебати о томе како остварити унитарну БиХ, неко је споменуо неку „ситну” законску потешкоћу, а министар за спољне послове Елмедин Конаковић реаговао је спонтано: „Па зашто имамо Шмита, он ће и то променити !” Наравно, услов новој гарнитури да дође на власт биће кратак и јасан: сагласност да сва јавна имовина у Српској (шуме, реке, оранице) буде пренесена у власништво Сарајева, и да Република Српска буде преименована у „Мањи ентитет” или „Северозападну БиХ”. И то би био крај.
Парадоксално, Трампово дистанцирање од ЕУ и од Бајденове политике „повратка незавршеним пословима у Босни”, има и наличје: Брисел, односно коалиција вољних да се доака Српској измакла је контроли нове администрације САД. Као што би, не мање парадоксално, Шмит, да је за в. п. регуларно изабран у СБ УН, вероватно више држао до ограничења у Уставу БиХ: како је изабран, тако се и понаша. Али, опет да није антиуставним и правним насиљем (фиктивни Суд БиХ) и физичком силом (потерницом за Додиком) насрнуо на руководство, не би ни они њему тако жестоко узвратили. Не би поништили све Шмитове одлуке, уназад и унапред, не би укинули надлежност Тужилаштва и Суда БиХ у Српској, не би привели крају доношење новог Устава Републике Српске, који је у складу с Анексом 4 изворног Дејтона, или важећег Устава БиХ. 
Оно што збуњује Брисел – Додик, Цвијановићева, Стевандић, Вишковић на све јаче ударце штапа из Брисела не повлаче се, него узвраћају још јаче. Не попуштају чак ни на махање шаргарепом, јер више није тако велика и слатка да би се полакомили. ЕУ више није што је некад била, а Шмитове будалаштине које активно подржава његова Немачка, уз асистенцију Француске и Британије, учиниле су да у Српској изгуби и ауторитет и привлачност. Али, шта је ту је, а ту су у првом плану Трамп и Путин о Украјини. Њихов договор не може да барем маргинално не захвати и тангентна питања укључујући западни Балкан и српске земље. Без Си Ђинпинга то може да буде тек мала Јалта, док ће Зеленски и Фон дер Лајенова, уз претходне необавезне консултације, бити тек реда ради позвани да их Лавров и Рубио обавесте о резултатима договора својих шефова.
Додик не одступа ни под максималним притиском коалиције вољних из ЕУ, која иде до претњи киднаповањем и физичком ликвидацијом, него приводи крају процедуру доношења новог Устава РС, који је потпуно усаглашен с изворним дејтонским Уставом БиХ. Брисел ће морати да се врати свом традиционалном оружју: бесконачним и непродуктивним преговорима супротстављених националних страна усмерених на терену од неког представника ЕУ. Тешко да ће то бити Шмит у редизајнираном статусу јер се исувише избламирао на све стране и вероватно ће ради образа Немачке остати да фигурира у Сарајеву до расформирања ОХР-а. 
Нови/стари усмеривач испред ЕУ у БиХ вероватно ће бити вечити и искусни Лајчак, који је још 2007. на састанку ОЕБС-а изјавио: „Систем власти у БиХ никада неће престати да буде компликован, јер је то немогуће у вишенационалној држави каква је БиХ”. Схватио је да унитарна држава нема шансе у БиХ, али и констатацију Џ. Кнауса, с Института за европску стабилност: „Међународне институције у БиХ имају интерес да приказују кризу у БиХ и да би оправдале своје постојање”, чак и да производе кризе. Али, економска и политичка криза сада изједа и раскупусани Запад и Трамп је већ заврнуо славину УСАИД-у, а и ЕУ ће, ако заиста планира да прави јединствене европске оружане снаге и да настави подршку Зеленском, морати да приштеди на ширењу на Балкан и расипању евра на опозицију, медије, НВО... 
Можда у томе лежи прилика да се нешто озбиљно реши у БиХ? Као што сада предлаже да се из ћорсокака изађе узајамним повлачењем одлука које су ситуацију довеле до усијања, Додик је тако још прошле године понудио алтернативне исходе: изворни Дејтон, или нови договор, или споразумни развод. Надовезали су се на ово последње као главно и једино, а не као тек последње и само у крајњој линији, ако неће ни прво ни друго. Понављају: Додик намерава сецесију! Растура БиХ! Хоће велику Србију! Свесрпски сабор окупља српски свет, српске земље. 
А на Башчаршији одјекује „тобе јараби тобе стакула, аман јараби”. Па шта онда? По чему је то светогрђе? Колико се земаља и раставило (Чешка и Словачка) и саставило (ДДР и СР Немачка) на прагу овог века, а БиХ, која никад није била држава, постала је то спољним, али не и унутрашњим признањем 1992, што је изазвало грађански рат. Квебек се референдумом одвајао од Канаде, али се због мањка гласова није одвојио. Зашто се такав референдум не би одржао и у Српској. Можда већина не би хтела да се државном границом одваја од драгих комшија, оних Срба који долазе Шмиту и, како он каже, „дају подршку унитаризацији БиХ, а он им прећуткује имена да их не би изложио непријатностима”. То су, биће, они исти „грађани који сви желе бољи живот”, као да квалитет живота зависи само од кобасица и пива, а не и од заштите од туђе доминације, националне дискриминације, културне хегемоније, од ОХР-а, ПИК-а, Тројке и СДА, ветерана Зелених беретки, исламског тероризма, србомрсца Шмита... 
Али опет, Српска је у БиХ у непосредном додиру с нарогушеним комшијама, у окружењу земаља НАТО-а, у дворишту ЕУ, а руска специјална операција за нас споро напредује ка делти Дунава. Ако се Путин договори с Трампом, зауставиће се на затеченим линијама фронта далеко од нас, а ако се пак не договоре, овај би могао да се окрене према европским савезницима против нас, како се надају у Сарајеву. Притисак на Вучића, Орбана, Фица би се појачао, а Српска би можда могла да се нађе у статусу опседнуте тврђаве, њено руководство у безбедносној самоизолацији пред прогонитељима. 
Шта Русија и Кина хоће и шта могу да предузму да заштите „своје пионире малене у борби за мултиполарни свет”, који су својим страдањем („Намерна сила” и „Милосрдни анђео”) упозорили шта чека и њих. Медведев, задужен за плашење непријатеља, говори да би могли да потопе Лондон и да гађају Берлин, али никад не спомиње да би могли и Сарајево, како би Бањалука могла мирно да спава. А онда је, као бибер по пилаву, пала седница СБ УН. Шмит се спремио да поднесе свој редовни полугодишњи извештај о БиХ, а амбасадори Русије и Кине су га први пут после неколико година подсетили да није в. п. и да нема право ни да узме реч те покренули гашење ОХР-а. Василиј Небензја и Генг Шуанг са сјајном Жељком Цвијановић, председавајућом Председништва БиХ, деловали су као уигран тим и тако комплементарним излагањима обухватили све узроке кризе нестабилности у земљи. А то су: западна ревизија Анекса 4 Дејтона – Устава БиХ, самозвани в. п., а не демократски изабрани председник и спикер парламента Српске, игнорисање Додикових предлога за дијалог. 
Ради се и даље само о оштрим дипломатским упозорењима, а не претњама које гарантују миран сан у мањем ентитету. Али је ваљда довољно да Башчаршија схвати поруку, док се она седморица дротова с почетка текста, пред телевизором ибрете откуд онај баксуз Миле на почасној трибини с Путином и Сијем док Црвеним тргом језде „сармати” и „орешници”. И вајкају се: „Опет нам је утекао преко гране, а нашу потерницу најмоћнији не бендају ни за суву шљиву. И још се бусамо да је БиХ суверена држава и призната у свету.”
*Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа