Варљиви паркови над бетоном

Деценијама већ у току је такозвано бетонирање Београда – нова градилишта ничу на све стране, зида се пуном паром, шире се стамбени и пословни квадрати... Нажалост, често се све то изводи неплански, на штету природе, самим тим и „обичног” човека. Посебно забрињавајућ је тренд „узиђивања” пословног простора у земљу, односно изградња подземних паркинга испод већ постојећих зелених површина. Није за утеху ни накнадно озелењавање бетонских плоча јер зеленило без природног земљишног слоја не испуњава своју пуну сврху.    
Да ли зелена површина може бити зелена ако је испод ње – бетонска гаража? 
Доктор Иван Симић са Архитектонског факултета наводи неколико примера нове градње која испод наводних паркова и зелених коридора „крије” хиљаде квадрата пословног простора.
– На Новом Београду, који и даље представља највећи просторни ресурс централног подручја града, у току је изразито негативан тренд планирања масивних подземних квадратура које угрожавају екосистемску улогу зелених површина. Нови планови детаљне регулације и урбанистички пројекти као што су План генералне регулације за подручје ИМТ-а и нови урбанистички пројекти дуж Улице Јурија Гагарина повећавају своје квадратуре готово па „неприметно” и на штету контакта са природним тлом – упозорава др Симић, експерт за урбанизам и просторно планирање.
Oви планови и пројекти се у јавности промовишу као зелене оазе, линијски паркови и коридори, али они укључују огромне подземне објекте, нарочито подземне гараже, испод својих планираних зелених елемената. План детаљне регулације за подручје ИМТ II је веома илустративан пример како се подземне грађевинске линије користе тако да угрожавају екосистемску улогу зелених површина, сматра др Симић. 
– Оно што се овим планом, али и у јавности, промовише као „зелена линија” у великој мери, минимум 46 одсто, налази се изнад подземних нивоа планираних објеката или у склопу парцела за друге јавне намене. То значи да је за зеленило у контакту са тлом преостало веома мало простора и то у виду релативно уских коридора. У комбинацији са другим садржајима који такође спадају у „слободне површине”, зеленило се овде може остварити већински у виду дрвореда, али без простора за парк који може да подржи услуге еко-система – објашњава наш саговорник.
А зашто је ово озбиљан проблем? 
„Услуге” које би зеленило требало да омогући, подсећа др Симић не служе само за потребе комфора и рекреације становника, већ се оне препознају као еко-системске и кључне су за прилагођавање и опстанак не само људи, већ и целокупне живе заједнице у оквиру једног урбаног екосистема. А да би зелени простори у граду успешно одговорили овој сврси није више довољно разматрати их само кроз квантитет и доступност. 
– Како би могло да омогући екосистемске услуге, кључно својство зеленила је земљиште. Природни земљишни покривач и непромењени слојеви земљишта неопходни су за основне метаболичке процесе једног екосистема који се огледају кроз кружење материје и проток енергије. Узмимо само као један пример порозност. Природно земљиште може да упије много веће количине воде од жардинијера, зелених кровова, фасада и других решења која јесу „зелена”, али које не одликује контакт са природним тлом. Уколико пратимо концепт „града сунђера”, сви ови мали елементи имају улогу финих рецептора и примају атмосферске воде које даље преко природних дренажних путева и биоретензија опет заврше у природном тлу, заокружујући тако свој циклус. Систем сунђера се тако састоји од великих и малих упијача који заједнички дају допринос у спречавању урбаних поплава када поједине улице постају бујични водотокови, а насеља привремена „језера” – наводи др Симић.
Још један илустративан пример угрожавања кључног елемента зелене инфраструктуре је и урбанистички пројекат за подземну гаражу испод парка код хотела „Бристол”. Овај парк је једини већи елемент зелене инфраструктуре у условима високе изграђености Савамале, која је додатно оптерећена изградњом Београда на води. У таквим условима је потпуно очување зелене површине у директном контакту са тлом апсолутни приоритет. 
– Уместо да су се решења за паркирање тражила у оквиру других, пре свега приватних парцела на подручју Београда на води, жртвован је јавни парк који би изградњом подземних гаража био еколошки девастиран – тврди „Политикин” саговорник.
И док је Београд још у канџама инвеститорског урбанизма, многи европски и светски градови одустају од агресивне интервенције на тлу, уводећи регулативу која ограничава подземне нивое објеката, а некадашње индустријске локације третирају као драгоцени ресурс у центру града где се зелене површине могу ширити и ревитализовати. Јасно је да у урбаним срединама не можемо рачунати само на површине које су у директном контакту са тлом, али њихово присуство мора бити плански дефинисано и законски обезбеђено не би ли „зелени систем” функционисао.