Оперски занат се учи на сцени

После 37 година уметничке каријере, баритон Миодраг Д. Јовановић опростио се од публике овог пролећа Вердијевом опером „Симон Боканегра” у Народном позоришту у Београду. Биографија Јовановића открива његову свестраност, радозналост и радост живљења. Завршио је Факултет музичке уметности (ФМУ) у нашој престоници, на одсеку за виолину. Певање је учио на ФМУ-у, као и на Државном италијанском конзерваторијуму „Ђузепе Верди” у Милану. Усавршавао се код познатих светских пeдагога. Магистрирао јe на одсeку за соло пeвањe ФМУ-а у Бeограду у класи проф. Радмилe Бакочeвић. Живео је и радио извесно време у Италији. Остварио је успешно, као првак Опере Народног позоришта, око четрдесетак рола баритонског фаха, али је Миодраг Д. Јовановић, пре свега, пријатна особа, широког образовања и, изнад свега, занимљив саговорник.

Опростили сте се од публике улогом Симона Боканегре, коју никада пре нисте отпевали, иако је у плану првобитно био Фалстаф, да ли је промена плана била инспиративна? 
Искрено, био сам пријатно изненађен понудом сада већ бившег директора Опере НП-а Жељка Лучића да свој одлазак у пензију обележим својим премијерним наступом у Вердијевом „Фалстафу”. Изненађење је било утолико веће што се на матичној сцени нисам појавио скоро годину дана, што никако није био мој избор, жеља и одлука. Убрзо се показало да је та замисао тешко остварљива. Опера „Фалстаф” је гломазна по броју учесника, музички и сценски захтевна, па смо се Жељко Лучић и ја одлучили за „Симона Боканегру” истог аутора. Представу сам отпевао 29. марта, рекао бих успешно, уз изузетну наклоност и одобравање колега. Неизмерно сам захвалан Господу и свима онима који су ми омогућили да пристојно живим од уметности, коју пасионирано волим!

Како памтите то вече, којих сте се улога, много пута отпеваних у каријери, присетили и по чему? 
Памтићу то вече по изузетно доброј атмосфери на сцени и у публици, као и на прослави у клубу на четвртом спрату НП, којој је присуствовао добар део мојих колега, личних пријатеља... Још једном, хвала им на љубави и указаном ми поштовању! Током каријере успео сам да на сцени остварим неких четрдесетак насловних улога различитог фаха. Све су ми драге, али бих ипак неке издвојио, а то су: Дон Мањифико у Росинијевој „Пепељуги”, Дон Ђовани у Моцартовом „Дон Ђованију”, Риголето у истоименој Вердијевој опери, Набуко у „Набуку”, Магбет у „Магбету”, Амонасро у „Аиди”, Родриго у „Дон Карлу”, Дон Карло ди Варгас у „Моћи судбине”, Јаго у „Отелу”, Симоне у „Симону Боканегри” (зашто не?), Скарпија у Пучинијевој „Тоски”, Тонио у Леонкаваловим „Пајацима”, Тарквиније у Бритновом „Насиљу над Лукрецијом”, четири ђавола у Офенбаховим „Хофмановим причама” итд. 
Ту су и партнери на сцени, редитељи, диригенти, да ли су вас мењали, откривали уметничке и животне истине? 
Није тајна да се занат оперског уметника, пре свега, учи на сцени. Наравно, потребна је претходна припрема, музичко описмењавање и овладавање солидном базом вокалне технике, која вас неће довести у ситуацију да „погинете на сцени”, како би то сликовито исказао један од мојих вокалних педагога, светски познати бас Енрико Фисоре. У том процесу, млади, па и не више тако млади оперски певач увек има нешто да научи. Да ли су у питању колеге, диригенти, музички сарадници… свеједно. Докле год сте у каријери, увек нешто можете и треба да научите! Од домаћих редитеља посебно памтим и са поштовањем се сећам проф. Дејана Миладиновића, вишедеценијског сарадника и у више махова уметничког директора како Опере НП-а у Београду, тако и Опере СНП-а у Новом Саду, те Опере и театра „Мадленијанум”, са којим сам имао част и задовољство да сарађујем у више пројеката и у чијој сам режији остварио неке од својих најбољих улога.

Веома сте свестрани, могли сте да завршите физику, били сте виолиниста, али је каријера оперског певача превагнула, да ли сте задовољни коначним избором? 
Људска судбина је иреверзибилни процес. Ствари се догађају онако како су се морале догодити. Нисам фаталиста, али човек увек изабере пут који му се намеће више од свих осталих могућих. Своју професију и посао бирао сам сам. Нико ме на то није приморао, нити је то била једина опција, како сте добро приметили, коју сам у животу имао. Напротив. Ипак, одлучио сам се за овај пут. Осећам се изузетно срећним и привилегованим због тога! Као релативно млад човек провео сам више од једне деценије у иностранству, ношен жељом да упознам нове средине и што је више могуће научим о музици и професији коју сам изабрао. Можда сам се у Србију вратио због познанства са мојом садашњом супругом. Међутим, стални живот у туђини за мене никада није био релевантна, нарочито не дефинитивна опција. Можда сам по том питању мало „старомодан”, али искрено верујем да је сваком човеку место тамо где се родио, са народом коме припада, где су гробови његових предака, без обзира на све историјске, материјалне и ине околности.

Опера НП-а добила је новог директора Драгољуба Бајића, а ви сте током каријере били и директор опере, новца никада није било довољно, да ли бисте данас нешто саветовали Бајићу? 
Једино решење за беспарицу је посвећеност професији и мукотрпан рад. Квалитет продукције је једино мерило које вам може прибавити публику, као и пажњу надлежних, да ли су у питању држава, тј. Министарство културе, или пак приватни спонзори, свеједно. Наше позориште поседује све потребне креативне и производне структуре, које Опери НП-а обезбеђују извесну дозу самодовољности, али ако се те структуре понуде на „тржишту” европских театара, по принципу ми производимо, а ви дајете паре – будућност је у копродукцијама. Док сам био директор Опере НП-а, први пут је наше оперско позориште у својој историји нешто дужој од једног века остварило две копродукције са театрима из Италије и после четрдесетогодишње паузе уговорило два гостовања у Италији. И све то практично без пара! Наши певачи и диригенткиња Ана Зорана Брајовић су гостовали на бруклинском фестивалу у Њујорку, са тада премијерно изведеном опером „Љубичаста ватра”, посвећеној Николи Тесли. Мислим да цењеном колеги Бајићу није потребан савет. Он је већ дуго у послу. Уверен сам да је дубоко свестан да је преко потребно да се коначно направи детаљан план и програм за најмање једну сезону унапред. То је неминовност, ако Опера НП-а жели да напредује и постане равноправан члан европске породице оперских театара.

Велики уметници никада не одлазе у пензију, да ли сте се заиста опростили од сцене или већ постоје други уметнички планови ?
Формално гледано јесам пензионер, али докле год ме глас и здравље буду служили и док неко буде хтео да ме ангажује као певача, ја ћу се и даље радо одазивати. Можда ћу се озбиљније бавити вокалном педагогијом. Постоји и један пројекат, у овој фази је то само замисао, да се уз помоћ општине Пирот и неких мојих колега са ФМУ-а, направи нека врста Летње оперске школе и Фестивала у мојој тазбини. О том-потом!