Усамљени Јокић, кишни човек светске кошарке

Некада давно, док је свет још веровао да тим побеђује, а главна звезда светли само уз сазвежђе састављено од саиграча, појавио се Никола Јокић. Дечко из Сомбора који је изгледао као да су му важнији фијакер и сарма од титула и блиставих реклама. Али НБА, то ђавоље позориште хиперпродукције и ега играча напумпаних мишићима, учинило је да се тај исти Јокић – краљ асистенција, господин ефикасности и најтајанственији МВП у историји – претвори у самотњака. У кишног човека светске кошарке. Плеј-оф серија против Оклахоме то је само оголила.

Јокићу није било довољно што је издоминирао у регуларном делу сезоне, па је одлучио да постане господар свих статистички бројки и у плеј-офу. Сам, готово у тишини. Као када виолиниста свира Паганинија на улици, док му људи прилазе, зурећи у своје телефоне.

У његовом тиму нема ни сенке оне херојске подршке саиграча која је Мајклу Џордану, Ларију Берду или Меџику Џонсону обезбеђивала вечност. Џамал Мареј, некадашњи Николин саборац у трчању кроз минска поља плеј-офа, када је Денвер освојио шампионски прстен, сада више личи на преплаћеног бека луталицу без компаса који се много више саплиће о своје него о туђе ноге. Мајкл Портер Млађи је као временска прогноза у мају – никад не знаш да ли носиш јакну или дрес.

Јокић је остао да игра сам против најбољег тима регуларног дела сезоне, екипе из Оклахоме која делује као музичка група у којој сви певају, свирају и још знају ноте. Шеј Гилџес-Александер плеше с лоптом, а лавови попут Дорта и Вилијамса делују као да су већ снимили документарац за Нетфликс „Како смо срушили МВП-а”.

А Никола? Он ћути. Не лупа се по грудима, осим када му судије не свирају фаул који би приметио и Стиви Вондер. Никола скида свемир с обруча и смешта га у кош. И асистира као да дели бесплатно чизбургере са сиром за читаву дворану.

Усамљени Јокић постаје метафора за свет у којем талентовани људи све чешће остају сами, док их окружују они који су заборавили зашто су ту. Он је кишни човек јер осећа ритам игре који други не чују. Као кад добује киша, у ритму там-тама кроз ноћ! Никола има идеју, али не и саиграче који би га пратили, осим оног малог Брауна, који константно покушава да буде уз њега, као дете уз оца.

Можда ће Јокић још једном покорити запад. Можда ће исписати нову страницу историје. Али ако то и уради, урадиће то као човек који више верује у коње него у људе.

Кад се завеса спусти између две утакмице, док навијачи траже кривце, а аналитичари перу руке у статистици, Никола Јокић не тражи изговоре, јер зна да представа мора да се настави, па макар играо монодраму против прве петорке и читаве клупе фаворизоване Оклахоме.

У седмој утакмици која се игра вечерас, Јокић ће опет вући, као коњ из његових војвођанских снова – марљив, чврст, тихо трпећи. Неће подићи глас на Мареја који опет не може да пронађе ритам, нити на Портера који нестаје кад загусти, као јутарња војвођанска магла пред оштрим ветром који се увлачи у кости.

Највероватније да ће доминирати и вечерас, као Хамлет на паркету. Зна да је трагедија близу, али и да публика неће заборавити његов монолог. Његове асистенције, тројке или улази под кош док га опкољава читава петорка Оклахоме су као кадрови шпагети вестерна Серђа Леонеа.

Из далеког, непознатог подручја, чије се име тешко изговара и још теже памти и тим лакше заборавља, долази усамљени јунак, јашући кроз прерију и ратујући против свих.

Зато се чини да Јокић не мења израз лица. Он зна да судбина МВП-а није да буде вољен, већ да буде усамљен. То је цена генијалности. Цена коју ретко ко дели.

Зато ћемо у седмој утакмици можда видети експлозију тима, можда пробој, можда чудо. А можда ћемо гледати још једну Јокићеву баладу о усамљеној величини. Само ће изаћи на паркет и играти. Као да цео свет зависи од једног паса левом руком, док гледа у десну.

Зато је у последњим годинама Никола постао симбол НБА лиге. Не само због своје магичне игре и нестварних статистика већ и због начина на који игра, као да је сваки његов тренутак на терену, део слике Саве Шумановића. Таква доминација је била злонамерно оспоравана током сезоне, јер Никола је већ освојио три МВП награде, а колико су добили Лари Берд и Меџик Џонсон. Ако би добио четврту, одвојио би се од највећих играча у историји, поред неприкосновеног Мајкла Џордана.

Међутим, судбина је желела да се у плеј-офу, на самом старту сударе Шеј Гилџес-Александер и Никола, два главна кандитата за МПВ признање. Показало се оно што су многи говорили. Александер је толико неправедно фаворизован да је, ваљда, Свевишњи уредио да их постави једног поред другог.

И видело се оно што су сви наслућивали, видели и одавно знали. Да је Никола толико доминантан, да су господари НБА лиге устукнули. Јокић је био филозофија у дресу, дијалектички материјализам у патикама број 52. Док је делио пасове који заслужују музејску поставку и погађао из окрета попут балетског мајстора са 130 килограма, његови играчи са палубе нису могли да погоде океан. Публика је то видела. Као и камере, као и богови кошарке.

НБА лига је позната по томе што награде не додељује само на основу статистике већ и на темељу тренутног наратива и медијске пажње. Иако Јокић доминира као нико никада раније, постоји осећај да лига жели да се све коцкице сложе, пре него што доделе награду.

Да је НБА лига опера, била би Вердијева – драматична, непредвидива, са хором коментатора који из вечери у вече пева фалш. А МВП награда, тај златни пехар са светлуцавим словима, претворио се у Хамлетову лобању: „Дати Јокићу, или не дати – питање је сад.”

Сваке ноћи, док Никола Јокић плеше свој равничарски балет на паркету, господари НБА и њихови саветници, вероватно под светлом неонских лампи размишљају: „Да ли да вечерас изговоримо његово име? Или да сачекамо још једну утакмицу, још један пас, још једну кап Јокићеве туге?”

Јер како да објаве ко је МВП кад Јокић вечерас можда неће имати коме да дода лопту? И како да објасне свету да је МВП играч чије име ни сопствена лига не уме да изговори без фонетске белешке?

У серији против Оклахоме, босови НБА не гледају само резултат већ стварају наратив. А наратив, та најскупља реч у америчком спортском спектаклу, још није завршен. Можда чекају да Јокић изведе чудо, можда да посрне, да им да драматуршки лук, да би МВП круна имала смисао. Као да не виде да је он већ сада Хамлет, и Хорације, и цела данска позорница.

Никола Јокић вечерас у Оклахоми решава једначину са више непознатих и једним сигурним резултатом – да ће бити најбољи на терену, али можда и поражен. Јер његов „трипл-дабл” више никог не изненађује, као што неко велико уметничко дело више не изазива никакво чуђење.

Али питање је: ко ће вечерас уместо њега погодити тројку? Ко ће коначно схватити да Јокић не може и да додаје, и да асистира, и да закуцава, и да спасава Денвер док је остатак тима ментално на летњем распусту?

Можда се НБА потајно нада да ће неко други излетети с трофејем – неко фотогеничан, маркетиншки обучен, са спонзорским осмехом. Али вечерас, у још једној ноћи када Денвер стоји на ивици амбиса или славе, а Јокић носи целу серију као пласт сена, јасно је: награда нема смисла ако не слети у његове руке.

И зато МВП круна стоји негде у авиону, између Денвера и Оклахоме, у коферу који нико не сме да отвори. Јер Јокић, кишни човек светске кошарке, игра сам против читаве НБА лиге, против Оклахоме, против Александера, против неправде, против медијске конфекције. А можда, понајвише, против потребе да му ико више ишта додељује. Јер оно што он игра, то се не осваја!