Зеленило без земљишта нема „праву” вредност

Вишедеценијски проблем паркирања у Београду власти покушавају да реше, између осталог, изградњом подземних гаража. Над бетонским плочама потом се постављају дрвореди, засејава трава и сади дрвеће и цвеће и све то изгледа лепо, али се, притом, губи из вида да се тако нарушава природни еко-систем и да зеленило које није повезано са одговарајућим земљишним слојем практично је мање вредно од оног које је у директном контакту са тлом.

– У градовима, посебно у њиховим централним подручјима, доминирају густо изграђене површине са високим процентом заузетости јавних и приватних парцела. У таквим условима, сваки елемент зеленила је значајан, али неопходно је и присуство природног земљишног покривача. Зато је потребно увести неку врсту систематизације површина на основу критичних еколошких параметара, као што је порозност земљишног покривача, како би се обезбедила системска функционалност и повезаност зеленила – каже др Иван Симић, доцент на Архитектонском факултету и експерт за урбанизам и просторно планирање.

Симић објашњава да је систем зелених површина хијерархијски устројен и да бисмо га, ради илустрације, могли упоредити са људском анатомијом. Прсти на руци су неопходни делови тела без којих би човек изгубио виталну функционалност, али нису једнако значајни и не могу заменити кичмени стуб. Тако је и са „зеленом анатомијом” града – дрвореди, жардињере, зелени кровови и фасаде су неопходни елементи система, али не могу бити замена за градске шуме, паркове и зелено-плаве коридоре. „Политикин” саговорник подсећа и да Београд већ поседује планове који би могли да омогуће решавање овог проблема.

– Планску основу за реализацију система зелених површина Београда чини План генералне регулације система зелених површина (ПГРЗП) који зеленило успоставља као целовит систем „зелене инфраструктуре града” препознајући зелене површине у директном контакту са тлом као тип површине од највећег значаја за еколошки функционалне просторе. У овом документу се предлаже посебна методологија која би успоставила хијерархију, односно градацију зелених површина у односу на своју еколошку функционалност, односно еколошки индекс – поручује др Иван Симић.

Он објашњава да је реч о методологији којом се различитим површинама додају такозвани тежински фактори, вредности између 0 и 1, који се множе са квадратуром. Овај индекс додељује највећи тежински фактор зеленилу у директном контакту са тлом. Следи зелена површина на подземном објекту, па зелени кров, затим зелене фасаде и полупорозне површине и тако даље.

– Другим речима, један квадрат зеленила у контакту са тлом је по овој методологији двоструко вреднији од зелене фасаде. Као што смо већ навели, пуну еколошку функционалност могу обезбедити само површине у директном контакту са тлом и зато оне чине окосницу зелене инфраструктуре, док су остали типови зеленила неопходна надоградња. И друге наше стратегије и планови, као што је недавно усвојена Стратегија зелене инфраструктуре Београда, препознају, дефинишу и пружају јасне стандарде и препоруке који су усклађени са савременим концептом зелене инфраструктуре. Овај веома значајан стратешки документ који је урадио тим наших стручњака са професором др Борисом Радићем са Шумарског факултета на челу указује на велике последице стихијске урбанизације управо предвиђањем промене земљишног покривача на територији града Београда – каже Симић.

Наш саговорник даље објашњава да је у Стратегији анализирана и симулирана ова промена коришћењем CORINE улазног сета података за период 1990–2018, са извршеним предвиђањем за 2030. и 2040. годину. Резултати указују да се очекују значајне промене заступљености типова земљишног покривача на територији града Београда од 2018. до 2040. године: смањење обрадивог земљишта и високе вегетације, а драстично повећање укупног удела вештачких површина – са 13,4 на готово 16 процената територије града. Међутим, основни проблем је у томе што су ови документи усвојени на нивоу препоруке и не постоји обавеза спровођења предложених мера. Заправо, додаје наш саговорник, један од приоритетних циљева Стратегије зелене инфраструктуре Београда је и обезбеђивање законског спровођења ових политика.

– Као што су параметри изградње (индекс изграђености и степен заузетости) обавезујући и строго контролисани, тако би требало учинити и у погледу еколошких параметара, не бисмо ли обезбедили услове за развој зелене инфраструктуре као кључни градски ресурс за прилагођавање климатским променама. У супротном, Београд ће наставити да се развија са „зеленим коридорима” који су то само на папиру, са зеленилом као пуким покривачем сиве изградње, укључујући ту и ону подземну – закључује др Иван Симић.

Бетон, асфалт, камен, челик...

Сведоци смо да се свако слободно парче земље веома брзо претвара у градилиште на коме ничу куле, ламеле, тржни центри. Покоје дрво се и засади између свих тих новониклих конструкција, али доминира бетон, асфалт, камен, челик... Све оно што упија сунчеву енергију, а онда је зрачи у ваздух.

‒ У протекле две деценије само Нови Београд изгубио је готово 20 процената природног или природи сличног земљишног покривача. Анализирали смо удео биолошки вредних зелених површина у новобеоградским блоковима и уочили тенденцију линеарног пада удела зеленила у стамбеним блоковима од 70-их година прошлог века до данас ‒ пренео је портал „Клима 101” речи др Ивана Симића.

Наводи се такође да Симић сматра да доба инвеститорског урбанизма у главном граду креће почетком двехиљадитих година. Каже да је све то изведено у духу „дивље” приватизације државне својине где су најсналажљивији ловци у мутном испливали на површину као „шампиони транзиције”. Они постају доминантни инвеститори у граду. Плански систем и урбанистички параметри постају сметња, а планери и урбанисти непријатељи нове грађевинске елите јер коче и ограничавају њихов градитељски процват. Држава нестаје са списка грађевинских инвеститора, посебно у сектору станоградње, пише „Клима 101”.