Србија треба да остане између Истока и Запада

Иако Србија припада земљама Истока, она као мала земља мора да буде и на Истоку и на Западу или, можда боље речено, ни на Истоку ни на Западу, ако жели да опстане, каже Славица Граховац, адвокат и аналитичар, најближа сарадница легендарног српског и југословенског адвоката Вељка Губерине, у чијој канцеларији је провела више од 20 година.

Управо је објавила књигу „Анатомија сукоба цивилизација 2022” чији је рецензент адвокат Милан Сучевић, а издавач „Финекс” и у којој анализира узроке рата у Украјини, које су њене везе са Русијом, али и зашто актуелни рат представља сукоб цивилизација.

– Сва настојања српске политичке елите о томе да Србија треба да се сврста на Исток или на Запад су лажна, јер је у националном интересу Србије управо да се нигде не сврста. Она треба да сачува своју оријентацију „између Истока и Запада”, тим пре што је оваква оријентација укорењена у идентитет Србије с обзиром на њен географски положај. Историјска анализа нам је показала да је Србија најбоље пролазила када се држала ове политике, а лоше када је покушавала да се сврста на једну страну – каже Славица Граховац.

Истиче да због тога варијанта „и Исток и Запад” мора да буде неподељено прихваћена од стране релевантних политичких елита и трајно забележена као врховни национални интерес Србије.

Говорећи о рату у Украјини, подсећа да је овај сукоб изазвао највећу пометњу у Европи од 1945. године.

– Док многи на Западу виде рат као избор руског председника Владимира Путина, он каже да је одлука НАТО-а из 2008. године у корист евентуалног украјинског чланства довела егзистенцијалну претњу на руске границе – каже Славица Граховац.

Напомиње да историчари и даље пишу књиге са расправама о узроцима Првог светског рата који се водио пре више од једног века – да ли је почео зато што је српски „терориста” извршио атентат на аустријског надвојводу 1914. или је имао више везе са успоном Немачке као силе која је изазвала Велику Британију, или је то пак био растући национализам широм Европе. Сматра да су сви узроци, али и многи други, допринели избијању рата.

– У Украјини, нема сумње да је Путин запалио шибицу када је наредио руским четама да нападну 24. фебруара. Kао и лидери великих сила 1914, он је вероватно веровао да ће то бити кратак, оштар рат са брзом победом, нешто као када је Совјетски Савез заузео Будимпешту 1956. или Праг 1968. Ваздухопловство ће заузети аеродром, а тенкови Кијев, свргнувши украјинског председника Володимира Зеленског и доводећи марионетску владу – објаснила је наша саговорница почетни сценарио.

Подсећа да је Путин рекао руском народу да спроводи „специјалну војну операцију” да „денацификује” Украјину и спречи ширење НАТО-а до руских граница. Међутим, може се, каже, закључити да је непосредни узрок заправо одбијање да се Украјина посматра као легитимна држава. Уједно, Путин није имао времена да дуже чека било какав исход јер се, каже наша саговорница, испоставило да се у Украјини налазе лабораторије из којих се корона ширила по целом свету.

– Путин је жалио због распада Совјетског Савеза, у којем је служио као официр КГБ-а, а због блиских културних веза између Украјине и Русије – није сматрао Украјину правом државом. Штавише, Украјина је била незахвална, увредивши Русију са својим Мајданским устанком 2014, којим је свргнута проруска влада, као и са продубљивањем трговинских односа са Европском унијом – каже Славица Граховац.

Сматра да Путин жели да оживи оно што назива „руским светом”.

Узроке рата дели на дубоке, средње и непосредне. Изгледи за проширење НАТО-а представљају, каже, мањи средњи узрок. Јер, иако је Запад оформио Веће НАТО–Русија, преко којег су неки руски војни официри могли присуствовати неким састанцима НАТО-а, Русија је очекивала више од овог односа. И иако је амерички државни секретар Џејмс Бејкер рекао свом руском колеги, почетком деведесетих година прошлог века да се НАТО неће ширити, историчари су показали да је Бејкер убрзо променио причу, иза које никада није ни стајао писани договор.

– Kада је амерички председник Бил Клинтон разговарао о том питању са руским председником Борисом Јељцином деведесетих година прошлог века, постојало је невољно руско прихватање делимичног проширења НАТО-а, али очекивања на обе стране су се разликовала. Одлука НАТО-а на самиту 2008. у Букурешту да укључи Украјину и Грузију као потенцијалне будуће чланице само је потврдила Путинова најгора очекивања од Запада – каже наша саговорница.

И поред свега, Путин је помогао САД након напада 11. септембра 2001, иако његов говор на Конференцији о безбедности у Минхену 2007. показује да је он већ замерао Западу пре самита у Букурешту.

– Могућност проширења НАТО-а стога је само један од неколико средњих узрока овог рата, и то онај који је постао мање релевантан недуго након самита у Букурешту када су Француска и Немачка објавиле да би уложиле вето на чланство Украјине у НАТО. Иза свега овога су далеки или дубоки узроци који су уследили након завршетка хладног рата – каже Славица Граховац.

У почетку је била присутна велика количина оптимизма, и у Русији и на Западу, да ће распад Совјетског Савеза омогућити успон демократије и тржишне економије у Русији. У првим годинама, Клинтон и Јељцин озбиљно су се потрудили да развију добре односе. Али, иако је САД осигурао кредите и економску помоћ, Руси су очекивали много више. Стандард живота већине Руса је опао.

– У Давосу у фебруару 1997. гувернер Нижњег Новогорода Борис Њемцов (који је касније убијен) казао је да нико у Русији не плаћа порезе, и да влада не исплаћује плате редовно. Потом је, у септембру идуће године, либерални парламентарац Григориј Јавлински рекао на вечери на факултету Харвард да је „Русија потпуно корумпирана и да Јељцин нема визију”. Јељцин, који није био у стању да се носи са политичким последицама погоршане економске ситуације, и који је тада био нарушеног здравља, окренуо се Путину, тада непознатом бившем агенту КГБ-а, да му помогне да врати ред – појашњава Славица Граховац.

Ништа од овог, истиче она, не значи да је рат у Украјини био неизбежан, али је са временом постао све вероватнији. Путин је 24. фебруара 2022, како каже, морао да направи исхитрен потез и запали шибицу која је изазвала пожар. Питање је да ли и када ћемо га видети да тај пожар гаси, закњучује Славица Граховац.