У свакој трагедији увек постоји место за гротеску и за фарсу

78. КАН

Кан – Хиљаде писама упућених Стаљину од стране притвореника које је режим лажно оптужио углавном се спаљују унутар Гулага, али једно неочекивано ипак стиже на сто новоименованог тужиоца Александра Корњева, који чини све што може да се састане са пошиљаоцем, жртвом агената тајне полиције НКВД. Корњев је посвећени бољшевик од интегритета, стручан правник, али и веома млад, а његова потрага за правдом одвешће га све до канцеларије совјетског тужиоца у Москви где ће се часна истрага претворити у пад човека у казамате тоталитарног режима.

Ово је сиже филмске приче „Два тужиоца” са редитељским потписом Сергеја Лознице, славног украјинског документаристе и аутора играних филмова, ког врло добро познаје и српска публика. Лозница, који је својевремено дуго живео, студирао и стварао у Москви (завршио је студије филма на чувеној ВГИК), у последњих 25 година као места свог боравка уписује Берлин и Виљнус, тако да не припада новонасталом избегличком корпусу Украјинаца и Руса који су се склонили од рата и раширили широм Европе и остатка света.

Аутор филмова попут „Моја радост”, „ У магли”, „Инвазија”, „Мајдан” сада је пред публику главног такмичарског програма донео филм о прошлости који се рефлектује и у садашњости те су његов „Два тужиоца” углавном западњачки филмски критичари већ „дигли у небеса” дајући му високе оцене. Они који историју СССР-а и стварност данашње Русије познају мало боље нису претеривали у оценама, али јесу исказали велико поштовање за изванредну тескобну атмосферу унутар квадратног кадра и одличну глуму запосленика у Стаљиновом Гулагу…

Водите нас у специфичан тренутак совјетске историје, у време великих Стаљинових чистки, а да ли сте желели да све то повежете и са данашњим тренутком?

Нажалост, ове теме ће остати релевантне све док постоје тоталитарни режими на власти било где у свету. Ниједно од постојећих друштава, без обзира колико је напредно и демократско, није имуно на ауторитаризам и диктатуру. Снимио сам документарни филм „Суђење” 2017. године и он је заснован на архивским снимцима једног од Стаљинових монтираних суђења из 1930. године. На овом суђењу, угледни совјетски научници, инжењери, економисти и индустријски лидери јавно су себе оптужили за злочине које, како се деценијама касније испоставило, никада нису починили. Зашто су то урадили? Ово суђење је требало да изазове страх и сумњу међу совјетским становништвом и постало је моћно оруђе стаљинистичке пропаганде и терора. „Два тужиоца” се такође одвија током година чистки када је цела земља обузета страхом. Фасциниран сам овим психолошким механизмом који омогућава и одржава постојање тоталитарног друштва, заснованог искључиво на терору. Такви психолошки обрасци се понављају век за веком, генерацију за генерацијом и на крају сви тоталитарни режими су, у много чему, слични.

Асоцирате само на Путинову власт или?

Увек можемо рећи да се историја понавља. Времена се мењају, околности се мењају и технологија се развија, али исход је увек трагичан. Искушење да се политички циљеви остваре једноставним и ефикасним средствима насиља може се показати неодољивим за владајуће елите чак и најдемократскијих и наизглед непоткупљивих земаља. Одувек ме је збуњивала чињеница да људи, понекад и читаве државе, најчешће не могу да схвате сопствену историју, не могу да виде „шуму од дрвећа” и не разумеју значење историјских догађаја у којима учествују. Сваки пут себи кажемо: „Ово се не може дешавати!”, а онда се то деси овде и сада и немоћни смо да се томе одупремо.

Ви сте овај филм базирали на причи научника и политичког затвореника Георгија Демидова која започиње писмом написаним крвљу?

Георгиј Демидов, аутор новеле „Два тужиоца”, ухапшен је 1938. године у Харкову у Украјини, где је радио као експериментални физичар у Харковском техничком институту. Провео је четрнаест година у Гулагу, у његовим најозлоглашенијим логорима, које је називао „Аушвиц без пећи”. Демидов је писао о овом искуству у својим књигама које су објављене много, много касније, тек деведесетих година прошлог века захваљујући упорности његове ћерке. То је прича која је чекала четрдесет година да буде објављена.

Начинили сте неку врсту камерног затворског трилера пуног мрачне ироније?

Популарна радња руских бајки своди се на: иди тамо, али не знаш где је „тамо” и на пронађи га, али не знаш шта је „то”. Мој јунак Корњев, баш као протагониста бајке, окружен је непознатим. Он не схвата у каквом свету живи. Ради оно што сматра логичним и праведним, али свет око њега уопште није онакав какав изгледа. Питање на које мора да пронађе одговор је: „Где сам и шта се са мном дешава?” Иако сам се трудио да што више пратим Демидовљев текст приликом писања сценарија, било ми је важно да наратив сместим у шири филозофски и културни контекст.

Има понешто и од Гогоља у филму?

Сенке Гогоља и Кафке су се стално надвијале док сам писао сценарио. Гогоља сам, као што сте приметили, свесно „позвао” у филм са Капетаном Копејкином, али Кафка се некако ушуњао сам без икаквог посебног позива. Могу рећи да је мој филм трагедија, а као и у свакој правој трагедији, увек постоји место за гротеску и за фарсу.

И овај ваш филм је откупљен за приказивање у Србији, хоћете ли опет доћи у Београд?

Да, волео бих, имам лепе успомене. Сад и мотив више јер неки од сарадника на филму „Два тужиоца” живе сада у Србији надомак Београда.