Нећемо ћутати – отворено писмо ћерке министра просвете Дејана Вука Станковића, Мине

Студенти нису марионете. Нисмо бројке ни етикете. Ми смо људи који су бирали образовање, а сада гледамо како га поништавају пред нашим очима, поручила је Мина Станковић

Мина Станковић, ћерка министра просвете Дејана Вука Станковића и студенткиње прве године Правног факултета у Београду, написала је отворено писмо под називом „Нећемо ћутати”, које у наставку текста преносимо у целости.

Учимо језике да не бисмо ћутали – цитат који је до скоро или и даље стоји на улазу у моју бившу средњу школу. Слажем се, нисам ни учила језике нити их и даље учим да бих ћутала.

Учила сам језике да не бих ћутала – да бих знала како се истина каже јасно, достојанствено и гласно.

Учила сам да бих се могла борити речима, јер сам веровала да знање штити, да диплома оснажује, да труд има смисла. Данас, међутим, стојим пред закључаним вратима свог факултета и по први пут у животу осећам да ниједан језик није довољан да опише количину бола, беса и разочарања.

Мој факултет више није простор знања. Више не личи на институцију, већ на сцену.

Све оно што су нас учили да ценимо – рад, ред, посвећеност – сада се претвара у параван. У позадини се одиграва политичка игра, а студенти су колатерал. Не питају нас, не укључују нас, али нас користе. Наше академске године постају преговарачки алат, наше каријере таоци нечијих одлука донетих иза затворених врата.

Замислите да цео семестар седите у клупи, учите, полажете колоквијуме, јурите потписе, надате се оцени. А онда вам неко каже – ништа од тога не важи. Замислите да сте бруцош који је тек закорачио у свет права, а већ учи најтежу лекцију: да правда често не станује тамо где би требало. Не учимо више из књига, већ из осећаја немоћи.

Не градимо академске путеве, већ учимо како да преживимо туђе политичке обрачуне.

Када сам уписивала Правни факултет, носила сам у себи веру да улазим у свет у којем се речима решавају проблеми. Свет закона, аргумената, принципа. Била сам поносна. Била сам спремна. А сада, само неколико месеци касније, осећам се преварено.

Не зато што сам погрешила у избору, већ зато што неко други тај избор понижава. Јер су нам факултети постали бојишта, амфитеатри су постали медијске кулисе, а ми – публика која више не зна да ли да се бори или да се склони.

Не тражимо много.

Само право да учимо. Право да будемо студенти. Право да не будемо таоци.

Али изгледа да су ти захтеви постали револуционарни у земљи у којој би знање требало да буде темељ, а не претња. И док нам се поручује да „останемо достојанствени“, питам се – зар је ћутање једина мера достојанства?

Оно што боли није само неизвесност – већ спознаја да нас гледају, а не виде. Да слушају, а не чују. Да се заклињу у вредности, док их сваким даном газе. „Закон, а не сила“, „Мисли својом главом“ – пароле које свакодневно гледам на зиду Правног факултета сада висе у празном ходнику чији је ехо изгубио смисао. Иронично, управо они који их данас изговарају најгласније, понашају се супротно свему што те речи значе.

Студенти нису марионете. Нисмо бројке ни етикете. Ми смо људи који су бирали образовање, а сада гледамо како га поништавају пред нашим очима. Губимо не само једну академску годину – губимо поверење. У систем. У институције. У оне који су заклети да нас штите, а заправо нас игноришу. Где су наши професори? Да ли се Ваш глас чује само кад је Ваш интерес у питању?

Сваки дан слушамо бројке које се вртоглаво мењају — колико нас је, колико њих је, колико треба да буде, колико је „прихватљиво“. Преговори трају, а ми стојимо заробљени између тих хладних статистика које су постале важније од наших живота и судбина.

Као да смо бројке на папиру, а не људи са сновима, бригама и страховима. И док се они договарају о процентима и роковима, студенти ћуте јер не виде како да пробију тај зид неразумевања и лицемерја. Та тишина није одобравање — то је очај који не може да се изрази бројевима.

Али нећемо ћутати. Нисам учила да бих спуштала главу. Нисам бирала студије да бих била неми посматрач. И нисам овде да бих се склонила. Учила сам језике да не бих ћутала – и зато данас говорим. У име свих оних којима је стало. У име знања које вреди. У име будућности која се не сме гасити политичком самовољом.

Јер тишина никада није била избор. Реч јесте. И док неки од нас вичу, протестују, пишу и изговарају сваку реч која нас гуши, постоје и они који ћуте.

Не зато што их није брига, већ зато што их је превише брига. Ћуте јер немају више снаге. Ћуте јер им је образовање било последња сламка наде. Ћуте јер не знају коме више да се обрате, а да их неко заиста чује.

Њихова тишина није слабост – она је одраз умора, достојанства и туге. И управо њима дугујемо истину. Јер кад држава сломи оне најтише, онда заиста остаје без будућности.

Зато и говорим. Због себе, али и због њих. Јер учила сам језике да не бих ћутала – али и да бих била глас оних који више не могу да вичу.