Да ли је боље на Балкану или у Канади

Фатона сам упознао преко једног друга Руса у студентској кафани званој „Ован-у-Ражи”. Нас двојица смо студирали машинство, а Рус, наравно, ваздухопловство. На први поглед Фатон ми је запао као сувоњав младић кога је живот већ за двадесет и једну годину преморио и разочарао. У њему је било воље за проводом и животом пуним плућима али нека потиштена утученост није се могла сакрити.

Кафана је била преко пута зграде за инжењеринг на главној улици званој Црква. Приликом уласка у кафану мирис хлора би обузимао ноздрве, али атмосфера младих људи пуних снова скретала би пажњу на позитивније ствари. Сели смо за сто у мрачнијој позадини и наручили бокал пива. Поред нас били су столови за билијар а неколико студената је страсно расправљало да ли су добро одговорили на питања са испита. Рус је позвао конобара и рекао да нам донесе и рецкасти помфрит.

Кроз разговор сам сазнао да је Фатон годину дана старији од мене, да станује код ујака и да ради у супермаркету званом „Без сувишних додатака” како би успео да плати трошкове студирања у Торонту.

У то време наша једина брига били су испити и успешан завршетак студија. Те вечери смо изашли у још једну кафану где је Рус доста успешно прилазио девојкама, док смо Фатон и ја жустро расправљали да ли је боље живети на Балкану или у Канади.

По завршетку студија ја сам уписао мастер и одложио муку око проналажења посла за две године. Рус и Фатон нису били те среће. Нису добили папире за стални боравак у Канади, па су морали да нађу посао најкасније за шест месеци. Пронаћи посао у машинству или ваздухопловству никад није било лако, с обзиром колико факултети “штанцују” инжењера сваке године. Зато су њих двојица морали да прихвате било шта им понуде агенције за послове.

Рус је добио минорну позицију у банци за коју је био плаћен четрдесет сати недељно и рекао ми је да може да одради све што треба за четири сата. Агенција је у прве две године узимала чак половину његових примања. И Фатона су слично черупали, али њему су бар нашли посао у једној гасној компанији где је радио на симулацији притиска у цевима.

Неколико година касније видео сам Фатона код Руса у стану за његов двадесет и седми рођендан. Рус је становао на четрдесет четвртом спрату у једној отменијој згради у самом центру Торонта, педесет метара од арене где играју „репторси”. Осим Фатона, мене и Руса тамо су били и један Фатонов земљак Африм, Иранац Фархад и Украјинац Андриy.

Африм је радио само толико да га не отпусте из ИБМ-а. Иако би радио преко недеље, он је путовао свуда по свету. Био је много ведрији и самоуверенији од Фатона, а и свих нас. Живећи код куће са родитељима успео је да сачува новац и купи стан а онда га изда. Уместо бриге око глупог посла, више га је занимало у које акције треба да уложи и где да отпутује следеће недеље.

„Како девојке, питао сам Фатона.

„Није лоше, баш сутра идем на Тиндер дејт са једном Колумбијком.“

Зезали смо га да је изведе на салсу и да купи лакиране ципеле.

Договорили су се да се нађу у кафеу. И њу је живот заморио. Причали су о својим домовима. Фатон је рекао како има рођака који живи у Колумбији и да би волео да оде и посети Боготу. Предложио јој је да оду у један вински бар звани „Буба Мара”. Фатон је од Руса научио да девојке обожавају винске барове. Уз пар чаша шардонеа и блиске отворености, мала искра се појавила и следећи дејт био је договорен.

Пар месеци касније наишао сам на Фатона у једном кафеу близу нашег факултета и он ми је рекао да већ живи заједно са Колумбијком. Дошао је у кафе да гледа утакмицу на свом телефону. Али ваљда мука што не може да приушти себи да купи какав-такав стан, незадовољство животом у Канади и константна помисао како би био пуно срећнији у Албанији, довели су га до одлуке да остави све и врати се кући. Можда је понајвише допринело осећање како стагнира и да ничему узбудљивом више нема да се радује у Канади.

Са Колумбијком се договорио да следећег месеца напусти Канаду, и већ за пар дана купио је карту. У Тирани га је дочекао други ујак, возили су се „аудијем”, Фатон се осећао добро али је одмах приметио колико се тога променило откако у Албанији. Промене су биле набоље, али ипак не онакве какве је очекивао.

Дошао је пун елана, уверен да може да оствари велике ствари. Ако је успео да заврши машинство у Торонту, шта му сада може стати на пут? Такве су му мисли пролазиле кроз главу док је испијао пиво у кафићима близу факултета.

Убрзо су уследили одласци на море и упознавање људи који су дошли у Албанију да се проведу, међу њима и неколико лудих Срба, отворених за авантуре и филозофске расправе.

Аплицирао је за многе послове у Албанији, па чак и на ремоут позиције у Америци и Енглеској – било шта, само да ради. Полако је схватао да његов инжењерски статус из Канаде исто мало вреди, као и у Канади. Новац је почео полако да се топи, а још брже воља за радом. Најтежи је био осећај безнађа и бесмисла, који је у Канади, макар делимично, био прикривен послом и обавезама.

Није прошло много пре него што је схватио да од себе не може побећи. Туга од које је бежао из Торонта становала је и у Албанији. Када су му изласци досадили, а посао није нашао, а Колумбијка срећом још увек није нашла никог другог, Фатон је донео одлуку – враћа се у Канаду.

Последњи пут кад сам видео Руса, рекао ми је да им је био на свадби у једном малом скромном, али пријатном грчком ресторану. И тако све поново у круг, са маштањем о повратку у завичај из хладног Торонта.

Никола К.

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика