Опасан покушај рехабилитације неонацистичкe идеологије

Биљана Баковић

Меморандум о сарадњи са Одељењем за историјске науке Српске академије наука и уметности, потписан у четвртак. Дан касније и Споразум о сарадњи са Меморијалним центром „Доња Градина”, имају огроман значај за наше народе – руски и српски, каже Елена Малишева, руководилац Националног центра за историјско сећање при кабинету председника Русије, који је основан 2023. Указом председника Владимира Путина.

Говорећи о циљевима сарадње са нашим институцијама, Малишева истиче да постоји много тачака додира у историјском пољу и јединство у разумевању приоритета историјског памћења. Потписани споразум је управо усмерен на то да се овај рад учини систематичним, садржајним и да се, разменом искустава и научних достигнућа, створи чврст темељ историјског памћења заснованог на научном знању и стручним оценама.

„Радујемо се чињеници да имамо јединствене методолошке приступе са колегама из Србије и да у основи историјског памћења лежи пре свега научно знање”, истиче Малишева, која је и чланица Експертског савета за патриотско васпитање при Роспатриот центру, а била је и повереник председника Русије на прошлогодишним изборима.

„Наравно да у години обележавања 80 година од победе у Великом отаџбинском рату, Другом светском рату, како је он познатији у Европи, говоримо о приоритетима нашег заједничког сећања. Један од тих приоритета је, свакако, сећање и осуда злочина нациста и њихових сарадника против мирног становништва, злочина против човечности. Зато смо у оквиру потписаних споразума усмерени на удруживање напора у очувању сећања и истине о тим злочинима, како би млади разумели злочиначки карактер нацизма и како би се формирало његово одбацивање, које у руском друштву постоји и преноси се с колена на колено. Јер ми, као нико други, знамо какве ужасе носе геноцид и нацизам, и очување сећања, то је наша света дужност према палима”, објашњава Елена Малишева у разговору за „Политику”.

Истиче да се у Русији већ дуго година спроводи веома значајан пројекат „Без рока застарелости”, који има обједињујући значај за цело руско друштво, укључујући у своју орбиту и државне и друштвене институције, и одговарајући пре свега на потребу очувања историјског сећања на рат, која постоји у руском друштву.

Срби су познати као народ који није дочекао нацисте с цвећем, чак је имао два ослободилачка покрета. Ипак, због присуства председника Србије Александра Вучића на Паради победе у Москви, из Брисела су Србији запретили чак и блокадом њених европских интеграција (што је Марија Захарова назвала „оживљавањем нацизма”). Како се у Русији гледа на историјску улогу Срба и Србије и њихову данашњу позицију у региону, али и у глобалном контексту?

У Русији се веома цене ти искрени и пријатељски односи који се са српским народом гради вековима. То је стара и заједничка позиција која има много примера у историјској ретроспективи поузданости и поверења. Много је у нашој историји и тачака додира у којима су Срби својим личним примером и искуством имали значајан утицај, показујући свој однос према Русији. И ми веома ценимо, без икакве сумње, допринос оних историјских личности које су својим понашањем, животним ставом и делима у пракси показале правац сарадње и развоја руско-српских односа.

Ја пре свега мислим на Саву Рагузинског, познатог дипломату Петровске епохе, који је оставио веома значајан траг у историји Русије и у обликовању њене политике.

У Русији се памти и високо цени допринос српског народа у борби против нацизма, у формирању и деловању одреда отпора. И активан став српског народа у различитим историјским периодима, као колективни израз појединачних ставова, као и принципијелна позиција његових представника и државног руководства, представља веома упечатљив пример одбране управо тог историјског суверенитета, који је нужан предуслов државног суверенитета.

Великом парадом на Црвеном тргу 9. маја обележено је 80 година од победе над фашизмом. Ни такав значајан јубилеј није био довољан да некадашњи европски савезници дођу тог дана у Москву. Када је тачно, и зашто, почело да се различито гледа на Други светски рат и његов исход?

Заиста, нажалост, јубилеј Велике победе није постао повод за некадашње савезнике да се уједине и консолидују у очувању историјског сећања на победу над пошасти 20. века – нацизмом. А то је, нажалост, управо зато што заборављање повлачи за собом ревизионизам у историји и рехабилитацију оних политичких идеја које имају злочиначки карактер према читавом човечанству.

Зашто западне земље имају такав став? За нас тај одговор није изненађујући, нити нејасан. Улазећи дубље у историјска збивања, јасно разумемо да је промена и нивелисање улоге Црвене армије у спољном доживљају почело већ у првим годинама након победе над нацистичком Немачком. То је, пре свега, било повезано са тиме да је одлучујућа улога Совјетског Савеза и Црвене армије недвосмислено формирала слику земље победнице и одговарајући статус те земље. Управо тај излазак најмоћније државе, победнице над нацизмом, на међународну сцену, изазвао је, свакако, бојазан код савезника. И у одређеној мери то је била слабост која је породила покушаје дисквалификације те победе – победе совјетског народа.

Ово није просто различито тумачење Другог светског рата, већ покушаји промене друштвене свести о том рату. Јер сами ти покушаји сведоче о томе да је Велика победа, као и одлучујућа улога Совјетског Савеза, Црвене армије и оних снага отпора које се нису помириле са окупационим режимом и нацизмом у земљама источне Европе, укључујући и Србију – историјска истина. А истина није увек пријатна. Њено негирање је знак одређене слабости оних који је негирају.

Зато је за нас такав ревизионизам Другог светског рата дубоко промишљен феномен, који долази из западног света. Ми смо уверени да ти покушаји имају пре свега политички карактер и нимало не одговарају научној или документарној потврди чињеница о доприносу народа победи над нацизмом – као заједничком ставу и одлучујућој улози Црвене армије у тој победи. Та истина је објективно реална и заснована управо на научном знању, па стога има много већу тежину од било каквих политичких изјава на ту тему, и управо зато ће увек имати предност и обезбеђивати трајност историјског памћења, ма какви покушаји његовог „дезинфиковања” били.

Да ли се данас кроз идеолошки јаз који је у вези са Другим светском ратом, на неки начин формира политичка подела света на глобалном нивоу?

Заиста, преко идеолошког раскола повезаног са Другим светским ратом, данас се покушава формирати нова политичка конфигурација света, преиспитати позиције не само у погледу међународног статуса држава кроз историјски контекст већ, што је још опасније, рехабилитовати неонацистичку идеологију. Истовремено, желим да нагласим да је реч управо о покушајима формирања, јер ток историје је немогуће променити. А покушаји промене глобалне конфигурације света имају управо геополитички карактер који није у складу са историјском истином. Због тога не могу бити безусловни и апсолутни у доживљају светске јавности.

А зашто управо резултати Другог светског рата? Зато што је тај рат ултимативни кључ за разумевање многих геополитичких процеса и послератног уређења света. Његов исход је, без сумње, повезан са потпуно новом поставком политичких снага на светској сцени, са новим приоритетима, са форматом дијалога који се заснива управо на договорном, обостраном приступу. Управо су принципи светског поретка и оцена злочина нациста, који су формулисани на Нирнбершком суду, као и оснивање УН, све то представља велика достигнућа човечанства, усмерена ка очувању светског мира.

И данашњи покушаји ревизије тог поретка несумњиво имају деструктивни карактер, а цивилизовано друштво мора да им се супротстави, и то управо ослањајући се на историјско памћење. На историјско памћење које показује могућност постојања поретка заснованог на принципима међусобног поштовања и мирног суживота народа и заједница. Сваки покушај изградње неке нове конфигурације на глобалном нивоу заправо је корак уназад у односу на већ постигнуте формате и моделе. А што је најопасније – такав приступ води ка конфронтацији.

Зато је очување историјског памћења о Другом светском рату у суштини залог будућег мира и заједничког схватања приоритета историјске свести као поуке за будућност. И управо у том правцу делује Национални центар.

Како се Национални центар бори против ревизије историје, посебно када је реч о улози и доприносу Црвене армије у победи савезника?

Говорећи о очувању историјског памћења и одбрани историјске истине, ми се пре свега ослањамо на дубоко научно знање. Веома је важно да управо оно буде присутно у јавном простору и свести грађана.

Такође смо уверени да је један од најважнијих инструмената у борби против свих деструктивних тенденција разумевање циљева и задатака ширења управо таквих деструктивних теза. У том контексту, Национални центар у суштини разобличава такву политику и супротставља се ширењу митова искључиво научним приступом. Наше дубоко уверење је да је историјско памћење интердисциплинарна, па чак и наддисциплинарна категорија, и она не припада искључиво једној научној области. Зато је веома важно што се професионална заједница укључује у очување историјског памћења на платформама Националног центра – чиме се данас суштински обликује национална школа, руска национална школа историјског памћења, као целовит научни концепт супротстављања фалсификовању и скрнављењу, као и стварању деструктивних политичких митова који умањују улогу Црвене армије и Совјетског Савеза у победи над нацизмом.

Важно је такође рећи да се велика пажња посвећује очувању истине о геноциду над совјетским народом. Управо такав приступ најречитије објашњава карактер Великог отаџбинског рата за наш народ и разумевање да је тај рат који је нацистичка Немачка са својим сарадницима водила био рат за истребљење, за уништење совјетског народа.

Овакво објашњење, засновано на научним истраживањима и утврђеним приоритетима, такође представља формат рада центра и начин очувања историјског памћења који постоји у руском друштву и који је веома тражен од стране младих генерација. Јер млади данас желе прецизне одговоре на понекад веома тешка питања – и то одговоре из уста професионалаца.

На пример, говорећи о ослобођењу источне Европе, ми, одговарајући на она питања која млади постављају и која конкретизују тему, указујемо на конкретне чињенице: од чега је Црвена армија ослободила те територије, од чега су их ослободиле снаге отпора у земљама источне Европе које су биле под нацистичком окупацијом – од концентрационих логора, од трговине људима. Управо говор о таквој истини представља најпоузданији начин супротстављања деструктивним покушајима и деструктивном утицају на историјску свест.

Како гледате на рушење и скрнављење споменика совјетским ослободиоцима широм Европе?

Рушење споменика, које је данас узело маха у земљама Балтика, Украјине и источне Европе, представља, свакако, покушај брисања и уништавања историјског памћења у облику монумента. Али желим да истакнем да су за руско друштво, имајући у виду социокултурне особености, споменици одувек били, јесу и биће не неке апстрактне конструкције, већ управо монументални израз колективног памћења. Може се чак сликовито рећи да су то „сећања у камену”.

Зато је њихово рушење, борба против визуелних симбола, а то је управо и циљ тих поступака: избрисати памћење преко визуелних представа, дубоко уверење наше заједнице јесте да је то осуђено на неуспех. Јер памћење и разумевање важних прекретница историјског развоја у нашој земљи на националном нивоу повезано је са континуитетом генерација и међугенерацијским искуством памћења.

У том смислу, споменички израз представља веома важну форму колективног памћења, али ни у ком случају за нас не ограничава целокупно памћење. Огорчени смо таквим скрнављењем и доживљавамо га као скрнављење над нашим памћењем. То је неприхватљиво у цивилизованом свету – и полазимо управо са тих позиција.

Када говоримо о очувању историјског памћења, мислимо не само на догађаје који су урезани у камен већ и на сећање на захвалне потомке који су те споменике подигли у знак признања за ослобођење од нацизма. Дакле, они који руше те споменике не скрнаве само сећање на историјске догађаје, већ и на оне који су их подигли – њихове ставове, изборе, приоритете у погледу историјског памћења.

Сачувати то сећање значи разумети да чак и уништени споменици морају оставити траг у историји, како би се објективно разумела улога Црвене армије и захвалност потомака.

У том смислу, Национални центар је покренуо пројекат „Спасена Европа”, у оквиру којег се врши реконструкција и обнова минијатура срушених споменика, посвећених војсковођама, херојима рата, као и споменика који су овековечили братске савезе између ослободилачког покрета и Црвене армије у земљама источне Европе.

Уз то, креирају се информативни садржаји, материјали о тим меморијалним комплексима, као и аудио-водичи и виртуелне туристичке руте. То је визуелни и конкретан допринос очувању памћења, и на догађаје, али и, поново наглашавам, на оне који су изразили своју добру вољу и искрену захвалност Црвеној армији за ослобођење.

Гроф Сава Владиславић повезао је Русију, Србију, Кину и Монголију пре 300 година

Председник Путин је 2022. године донео Указ о обележавању града Тројицкосавска (данас Кјахте) као Града-споменика Вечног мира. Града који је први имао слободну трговинску зону. Гроф Сава Владиславић је у том граду, који је основао, помирио два царства дуж границе од око 6.000 километара, која је за ових близу 300 година веома мало измењена. Како данас у Русији гледате на допринос и улогу грофа Саве Владиславића?

Тешко је преценити улогу грофа Саве Владиславића Рагузинског у историји Русије, како као политичара који је одредио границу на дуги низ година, тако и као човека који је поставио темељ чврстој вези два народа, и тиме на векове унапред одредио правац пријатељских односа. И тога су у Русији веома свесни.

Међутим, мора се рећи да наслеђе Саве Рагузинског и пуно разумевање догађаја који су с њим повезани и даље захтевају дубљу анализу и промишљање. Очигледно је да места која се везују за његово име, а пре свега Тројицкосавск, данашња Кјахта, имају не само локални већ и државни значај за Русију, као и огроман потенцијал за развој пријатељских односа. Русија, Србија, Кина, Монголија, ето тих земаља које је на неки чудесан, али и веома перспективан начин Сава Рагузински још почетком 18. века, пре 300 година, повезао и унапред указао на могуће правце будуће сарадње и политике међудржавних односа.

Управо у том кључу лежи и велики потенцијал обраћања пажње на личност Саве Рагузинског и развоја његовог наслеђа, управо у оном формату у коме је он, можда несвесно, оставио нашим народима завет на добросуседску сарадњу, на добробит решавања најважнијих питања вредносног карактера, мирног и пријатељског суживота у оквиру великих сила.