„Златна палма” бунтовном Иранцу Џафару Панахију

78. КАН

Кан – Било је ово квалитетно издање Канског фестивала. Главни такмичарски програм обиловао је уједначено добрим филмовима од којих је жири предвођен француском глумицом Жилијет Бинош за најбољи одабрао, по њиховом суду, филм „Била је то само несрећа” славног иранског редитеља Џафара Панахија. Панахију је припала 78. „Златна палма”.

„Била је то само несрећа” јесте добар, очекивано и друштвено и политичко критизерски ангажовани филм, али ће се многи сложити да је освојена „Златна палма” више чин неке врсте велике подршке аутору који је протеклих 14 година провео што по казаматима, што у кућном притвору у Ирану (због вербалног и уметничког противљења режиму), него реална слика његовог свеукупног квалитета. Није ово и најбољи Панахијев филм. Памте се његова претходна много боља дела.

У сваком случају кроз овај минималистички, али и дубоко политички филм, Панахи користи полудокументарни стил с којим брише границе између фикције и стварности, не престајући да преиспитује крхкост индивидуалних слобода и сложеност социјалних веза у друштву којим управљају цензура и неизреченост. У једноставној радњи овог филма, која би се могла сажети као „након мале незгоде, догађаји се дешавају”, редитељ који снимање и даље сматра чином отпора, приказује ирански народ који се бори за своју слободу и приказује снагу побуне мушкараца и жена у ограниченом друштву. Све то кроз причу обојену црним хумором иако сама тема и није за смех...

Фестивалски гран-при отишао је у руке норвешком сценаристи и редитељу Јоакиму Триру за филм „Сентименталне вредности” у којем приповеда о сложеном односу две сестре с оцем – некада познатим редитељем који у компликовану породичну динамику уводи и једну холивудску звезду у нади да ће му се каријера повратити. Триров филм „Најгора особа на свету” је 2021. у Кану такође освојио једну од награда (најбоља глумица – Ренате Реинсве), а освојеним гран-пријем овај необични аутор пење се на степеницу више. После премијере „Сентименталних вредности” у Театру Лимијер овације су трајале 19 минута! Публика је највише била дирнута глумачком снагом (поново) Ренате Реинсве у лику једне од сестара – Норе.

Награду жирија равноправно су поделили немачка редитељка Маша Шилински за филм „Звук пада” и шпански аутор Оливер Лаше за један од највољенијих филмова на 78. Кану – за динамични, тематски свеж и визуелно очаравајући „Сират”. Као што је на страницама „Политике” ових дана већ писано, Маша Шилински се у визуелно мајсторско изведеном филму осврће на прошлост, на заплетене породичне односе који су истовремено и мистериозни и поетични. Овај њен драматични историјски филм је амбициозна сага која обухвата један век и прати судбину четири младе девојке које у различитим временима живе на фарми. Лашеив „Сират”, са сјајним Серђиом Лопезом у главној улози, нуди напетост која извире из самог амбијента у којем је филм сниман – из сурове мароканске пустиње, попришту нелегално организованих вишеноћних рејв журки залудних Европљана, али и из сцена грозничаве потраге оца за својом изгубљеном ћерком. „Сират” карактеришу оскудни дијалози и откривајуће тишине у контрасту са несносним звуком техно музике, посебан фокус на светлост, гестове и мир.

Највећи победник 78. Канског фестивала са освојене три награде без сумње је бразилски аутор Клебер Мендонса Фиљо, чији ће се политички трилер „Тајни агент” дуго, дуго памтити. Фиљу је припала „Палма” за најбољу режију и награда Међународног жирија критике – Фипресци за најбољи филм, док је глумачкој звезди Вагнеру Моури уручена награда за најбољу мушку улогу. За најбољу женску ролу награђена је млада француска глумица Надија Мелити, за тумачење лика седамнаестогодишње Фатиме, најмлађе од три ћерке једне традиционалистичке париско-алжирске породице, која спознаје да је привржена истом полу и то у филму „Најмлађа сестра” Хафсије Херзи.

Награда за најбољи сценарио уручена је на сцени Театра Лимијер легендарној белгијској ауторској браћи – Жан-Лику и Пјеру Дардену за изванредан, друштвено и социјално ангажовани филм „Младе мајке”, који је био приказан буквално последњег такмичарског дана. Већ двоструки добитници „Златне палме” (за „Розета” и „Дете”), могли су са „младим мајкама” комотно да освоје и треће злато. Нико се због тога не би бунио. Заслужили су да буду кански рекордери. И због свог непрестаног друштвеног ангажмана и због свог стилског реализма и због избора тема из живота обичних малих људи на чије се свакодневне проблеме у светлу „великих светских догађаја” стално заборавља. Али, зато су уз Кена Лоуча и Дарденови ту да нас подсете да постојимо и да се тише или гласније боримо са свакодневицом. У случају овог њиховог последњег филма реч је о проблематици малолетних мајки и социјалних служби и надасве о најважнијој вези на свету – вези мајке и новорођеног детета. Дарденовима је за то припала и награда Екуменског жирија.

Специјална награда канског жирија припала је кинеском песнику, редитељу и уметничком фотографу Би Гану за „Васкрсење”, постапокалиптичну причу о сећању. У свету у коме је човечанство изгубило способност да сања, једно створење остаје зачарано бледим илузијама света снова. Ово чудовиште, заробљено у сањарењу, држи се визија које нико други не може да види – све док се не појави жена. Обдарена ретком моћи да опажа те илузије онаквима какве заиста јесу, она бира да уђе у снове чудовишта, одлучна да открије истину која се крије у њима. Готово експерименталним стилом Би Ган филмофилима нуди незаборавно искуство подсећајући их да филм може бити и чиста уметност.

„Златна камера” 78. Кана за најбољи дебитантски филм припала је ирачком сценаристи и редитељу Хасану Хадију за филм „Председничка торта”, док је за најбољи краткометражни филм награђен палестински аутор који живи у Израелу – Тафик Бархом за филм „Драго ми је што си сада мртав”.

Овогодишње издање Канског фестивала обележили су својим боравцима, између осталих из Холивуда, и Роберт де Ниро и Тарантино, Џоди Фостер и Скарлет Џохансон, Кристен Стјуарт и Имоџин Путс, Дензел Вошингтон и Спајк Ли, Итан Коен и наравно – Том Круз. Међутим, некако су овог пута остали у сенци свега осталог што се на тему филма догађало у дворанама 78. Канског фестивала. А ту су доминирали политички ангажовани филмови који су се углавном тицали прошлости и филмови на тему сложених међупородичних односа...