Златна кочија прође једном у животу и не сме да се пропусти
„Срећа је наше тренутно осећање. Ја не знам како то изгледа бити срећан нон-стоп, ја само знам кад сам у ком тренутку срећна, како је то лепо… Гледам да кроз живот елиминишем све оно што знам да ме не чини срећном”, истакла је у „Политикином” подкасту „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар” глумица Јелена Јовичић.
– Важно је да доживимо неке срећне моменте и да укројимо један дан да нам буде леп, па онда следећи, па следећи – и то је већ недељу дана, па онда следи месец дана, па годину дана… И онда кажемо рецимо да постоји пет година лепих тренутака. Својој деци говорим да морају да слушају тај неки осећај изнутра, ту неку интуицију у грудима, да прате шта осећају кад им нешто прија или не прија. Треба то да слушају. Ја то слушам да бих била срећна. Не треба јурити ни за чим и ни за ким осим за тим својим осећањем како се осећамо у присуству неке особе јер нас она чини срећном. Људи то погрешно тумаче и мисле зато што су поред неког ко је њима драг да су онда они срећни. Али та особа треба исто да покаже себе па онда у односу на то морате да видите да сте ви срећни. И идите до краја те приче. Деци говорим и да је врло важно да се пронађе нека животна страст, пре свега мислим у послу. Јер кад је човек остварен у послу који воли, ако у њему осећа страст, онда вам нико не може ништа. Идеално је да и у односу са партнером осећате страст. То ће то сутра вама лично значити, а не њему. Ви ћете подржати ту особу због те страсти. Ви ћете хтети да се помирите због те страсти. Ви ћете хтети да помогнете том човеку или тој жени због те страсти. Ви ћете бити најбољи пријатељи због те страсти. А без страсти можемо да будемо пријатељи, али то је онда само нека шетња кроз живот. Мора да постоји нека мала лудост за неким, не може се без те лудости. Важно је и да у односу са децом будете присутни, да разговарате са њима, да прођете кроз њихове проблеме заједно. Много значи то заједништво. Потапшите колегу, пружите му руку ако видите да има жељу, похвалите га и сетите се како је вама значило да вас неко похвали кад сте били на почетку каријере. Будите племенити. Мислим да је слобода ништа друго него могућност да будемо бољи људи сваки дан. Наравно да сви грешимо и да нисмо идеални, да имамо мане. Ја се не кајем због својих. Имала сам и грехове, и опростила сам то себи, идем даље и нећу више да их правим. Хоћу да радим праве ствари са правим људима, па и када ћутим, да ћутим квалитетно – закључила је Јовичићева.
Пре него што је уписала ФДУ, студирала је лингвистику, а животни преокрет је доживела онда када је добила понуду да глуми у филму „Црна мачка – бели мачор” Емира Кустурице. Тада је радила у бутику, а запазио је неко из његовог тима и позвао рекавши да „златна кочија једном у животу прође и да је глупо да је пропусти”.
– Док сам студирала, хтела сам да нешто радим, да не седим код куће. Радила сам прво као конобар, али нисам имала много времена, па сам онда отишла у мамин бутик, онда у други бутик где није било баш много прометно, па сам могла и да спремам испите. У близини се снимао тај филм, то су ми рекли људи који су долазили испред бутика па смо ћаскали. Онда је једног дана у бутик ушао један господин са шеширом у жутој кабаници, Бобан Дедејић, и рекао ми је: „Госпођице, ја нисам ушао због робе, а верујем да и многи не улазе због робе. Ја сам хтео да вас питам да ли бисте ви пристали да статирате у филму Емира Кустурице?” Рекла сам му да сам чула да се то мало плаћа а да ја у бутику имам плату 250 марака и да су ми потребне паре да бих ишла на море. Он је отишао и вратио се после рецимо пола сата, рекао је да ћу добити тај хонорар за статирање са задатком. Тада сам већ имала 21 годину, родитељи су то подржали. Од њих сам иначе имала велику подршку за све што сам радила. Реченица о кочији ми је остала у сећању, мада ми је мало тада звучала претенциозно. Скоро смо баш причали о томе и рекао ми је да није погрешио. Једино што га нисам послушала је то да треба да се удам за неког из своје бранше да би ме подржао у послу који радим, да би ме разумео. Испоставило се и да је и за то био у праву. Након неколико дана снимања, понудили су ми да останем до краја. Глумила сам спонзорушу, и у ствари сам тако зарадила први велики хонорар, у оно време је то било око 9.000 марака – додаје Јовичићева.
Она сматра да глумац мора да зна када из неких улога треба да се повуче.
– Мораш да будеш свестан да поред тебе неко исто треба да засија. Треба пустити то, небо је велико, свако има своје место, на крају крајева сви смо одлазили и правили паузе, па има времена да свако направи нешто своје. Зато сматрам да треба остати здрав у глави и тај посао препустити младима кад дође смена генерација. Ту сам добила фантастични савет од Горана Марковића, који је мој пријатељ и са којим сам радила два пројекта. Он је син чувене глумице Оливере Марковић и рекао ми је: „Видиш, сви су прошли кроз то, па и моја мајка. Треба да схватиш кад је тај момент када треба да се повучеш. Не да се повучеш из глуме, него просто да одеш у неке друге ликове, у неку другу генерацију ликова и да од њих сад правиш нешто и опет имаш узлазну путању. Тако је и она.” Стално ми је то на памети и стално размишљам о томе кад ће бити тај тренутак кад ћу ја да се повучем. Само да бих ја остала добро, да бих изнутра остала задовољна, да доживљавам и даље неке срећне тренутке на сцени – сигурно ћу морати у неком тренутку то да урадим – појашњава Јовичићева.
Њен став је да лепота и помаже и одмаже у послу.
– Помаже зато што кад си видљив, онда је све лакше. Играње у мјузиклу тражи кондицију, одређену килажу, одређену фигуру и континуитет у томе, то је најтеже. Поента је да можемо да истрчимо два и по сата представе а да се не задишемо. Била сам спортисткиња и некако тело све памти. Оно памти и кореографије, интелигенција тела је јако важна, мора да буде писмена, што би рекла моја колегиница Тања Бошковић. А с друге стране, лепота ми је одмогла јер сам се сусрела са сујетом – наводи наша саговорница.
Колико је тешко глумици да одржава леп физички изглед?
– Када имам пробе, немам времена да идем у теретану и онда код куће радим неке мале вежбе. Некада сам по цео дан у позоришту, јер имамо и пробе и представе. Али када имам мало више времена, онда уплатим чланарину у теретани, па идем на траку, справе. Тачно знам шта мени треба. Бавим се спортом од 10. године, а и пре тога и балетом, плесом и тачно знам шта треба за моје мишиће и тело, колико оптерећења. Оно што морам да признам јесте да нема ту неког претераног труда, бог ми је дао ову грађу. Једино могу да будем захвална на томе и родитељима и природи. А што се тиче исхране, ту водим рачуна. У време короне сам изучава исхрану и чула за кето дијету, почела сам да је држим и изгубила сам осам килограма. Али сам схватила да не смем да будем све време на тој кето исхрани па сам направила неки свој начин исхране, задржала сам све што се саветује у тој дијети, али сам убацила воће. Од тада не једем хлеб, тестенине, пите, пиринач... Одговара ми да једем једном дневно, одговара ми да пијем чајеве, одговара ми да не стављам шећер у кафу, избацила сам млеко, а од млечних производа користим само пуномасне сиреве, путер и понекад кисело млеко. Моја исхрана се базира на мастима и на протеинима. Не уносим индустријску прерађену храну. Не купујем месо у продавници, гледам да то избегнем, него га купујем на селу – каже гошћа нашег подкаста.
Позитивне критике за „Балкан експрес”
Недавно је одржана премијера мјузикла „Балкан експрес” у Позоришту на Теразијама, где наша гошћа има улогу заносне Лили.
– Ово је прва представа коју су апсолутно сви похвалили. Ја не знам никога ко је рекао да представа није добра, већ напротив да им се баш свиђа и да ће доћи поново да погледају. Једва чекам да играм у „Балкан експресу”, жао ми је што је на репертоару само четири пута месечно јер сматрам да та представа вреди да буде на сцени и осам пута месечно. Али просто имамо велики број представа и свака мора да има свој живот, Осим те представе, „Мама мија” ми је баш прирасла срцу и сматрам да сам се добро снашла у улози у том мјузиклу, јер смо 27. марта обележили 10 година те представе. Волим и „Бродвејске враголије”, јер је потпуно другачија од свега оног на шта су људи навикли да виде када сам ја у питању. Волим и „Продуценте”, јер у тој представи играм већ 14 година и имам једину женску улогу – истиче Јовичићева.
Боље функционишем са колегама
Гошћа нашег подкаста признаје да у представама у којима су углавном мушкарци некако више ужива да игра него када су ту и жене, не зато што жене не воли, него зато што су оне по природи такве да компликују све и тамо где томе места нема.
– Лакше се договараш са колегом него са колегиницом. Можда и ја имам неку мушку енергију. Кад бих с неким радила дуодраму или нешто друго, ја би то урадила за 15 дана ако је мушкарац у питању, а са женом вероватно месец – додаје наша саговорница.
Проблем са штитастом жлездом
Јелена Јовичић је открила да је случајно сазнала да има проблем са штитастом жлездом, Хашимото тиреодитис.
– Открила сам на систематском прегледу. Докторка ми је радила ултразвук врата и питала ме је да ли знам да имам аутоимуну болест, да ми је штитаста жлезда издеформисана, да имам и неке чвориће, нодусе које морам да „пратим”. Сазнала сам да томе нема лека осим да до краја живота узимам дуплу дозу селена. Ја сам то тако прихватила. У међувремену сам гледала једну докторку на телевизији која је дала природни рецепт који могу да узимају особе које имају тај проблем, тако да сам га ја направила и пијем то два пута дневно. Отишла сам недавно на преглед и докторка ми је рекла да су се смањили нодуси – нагласила је наша саговорница.
ПОГЛЕДАЈТЕ ЦЕЛУ ЕПИЗОДУ
Подели ову вест


Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.