Колико далеко бисте отишли да заштитите оне које волите

Шведска ауторка криминалистичких романа Малин Стен била је гошћа првог Трилерфеста, који је одржан у Дому омладине, од 16. до 18. маја, а овом приликом било је речи о њеним романима у издању „Лагуне” и у преводу Игора Солунца – „Срећна Нова година” и „Заувек срећни”. То су приповести о породичним људима, који без предумишљаја и стицајем околности почине злочин, али онда теже да га прикрију, желећи да ствари одрже у некој врсти нормале. У роману „Срећна Нова година” неколико породица и дугогодишњих пријатеља по традицији прави новогодишње забаве, а своје тинејџере оставља да организују журку, са које нестаје проблематична девојка. У роману „Заувек срећни” прошлост у великом стилу враћа давни злочин, а страда онај који више није могао да ћути. Малин Стен живи у предграђу Малмеа, а каријеру писца за младе заменила је занимањем ауторке криминалистичких романа.

Породице које приказујете све су само не срећне. Да ли је иронија у придеву „срећан” погодна за оно што желите да кажете?

Наслов „Срећна Нова година” од почетка био је радни наслов, али смо га касније усвојили. Мало је другачији од уобичајеног наслова за један криминалистички роман, тако да се на тај начин и издваја у маси сличних књига. Мислим да су овакви наслови добри у комбинацији са корицама на којима су приказане поломљене чаше на тамној позадини.

Није тако неуобичајено ни у животу да се лоше ствари дешавају током празника, онда када их најмање очекујемо?

Није неуобичајено, славље и нада коју оно побуђује, у споју са трагичним догађајима, доприносе драматичности. Нешто лоше десило се док су сви били лепи и дотерани, са шампањцем у рукама, када би требало да буду срећни. А онда се све мења. У Шведској стопа криминала није висока, мада, као и у свакој земљи, постоје обрачуни унутар банди, то је друштво унутар друштва. Али шведска свакодневица је углавном мирна, ја пишем о обичним људима који се затичу у несвакидашњим ситуацијама. Они нису хладнокрвне убице, пре би се могло рећи да греше из очаја, у стресу доносе лоше одлуке.

Зашто не пишете о серијским убицама, садистичким, убицама?

Не занимају ме серијске убице, занимљивије ми је да пишем о јунацима са којима читалац може да се поистовети, да помисли шта би он учинио да се нађе у сличној ситуацији. Свако од мојих јунака може да буде неко од нас, мислим да нам је блиско да читамо о обичним људима и да им уђемо под кожу. Мислим да су такви злочини из нехата на неки начин и страшнији због тога што су нам тако близу. Серијске убице постоје и застрашујући су, али су нам далеки.

Описујете родитеље који из љубави заташкавају злочине своје деце. Да ли је то природно или оправдано?

Не мислим да је оправдано, али је можда природно, због тога што родитељ жели да заштити дете на све могуће начине. Мислим да је важно питање за криминалистичке романе: „Шта бисте све урадили и колико далеко бисте отишли да заштитите оне које волите?” То је важан мотив и у мојим романима.

Да ли сте због тога написали да су многи од нас можда срели мајку заштитницу, попут Анике из романа „Заувек срећни”?

Да, има ту и хумора. Ја сам била мама која је навијала на фудбалским утакмицама свога сина, као Аника. Мада је више очева који, као Аника, вичу поред фудбалског терена, који терају своје синове да боље играју. Тако да се Аника понаша више као мушкарац, тата-навијач у фудбалу.

Приказујете вишенационалну средину у Шведској, ту има и српских имена...

Моји романи одигравају се у Малмеу, где и живим, а то је мултикултуралан град. Желела сам то да покажем. Посебно млади људи у Малмеу имају пријатеље који су одасвуд, из Србије, Албаније... Мој син се у фудбалском тиму дружио са децом другачијег порекла, али сви су говорили шведски.

Из поглавља у поглавље дајете перспективе више јунака који учествују у приповести. Да ли вам је важна та многострука тачка гледишта?

Да, то ми је чак и забавно, зато што волим да „ускачем” у различите јунаке, да осетим њихове мисли и осећања, а мислим да док пишете криминалистички роман, то је добар начин да се поиграте са читаоцем, због тога што он не зна коме да верује у тој умноженој перспективи. Неки приповедачи нису поуздани и до краја се не зна чија је перспектива истинита. Али желим да истакнем и то да ми заправо и имамо различито схватање одређених догађаја, да другачије гледамо на неку ситуацију. Лако је помислити да је само наше виђење исправно.

У вашим романима прошлост је важна временска одредница, она се увек враћа да промени садашњост, иако је скривана. Да ли истина из прошлости увек победи?

Да није тако, не би ни било романа, зато што истина креира све догађаје и драму. Тешко је заборавити. Нисам никада била у ситуацијама у којима су моји јунаци, али мислим да је тешко дуго чувати нешто, нека тешка осећања у себи. Све мора да исплива на површину. Никада не описујем неке догађаје или личности које познајем, али из стварности купим детаље и онда стварам слику. Можда на почетку на уму имам једну особу, али она током писања постаје неко други. Сада пишем причу која такође полази од нечега што се десило у прошлости и што бива откривено у садашњости. Реч је о музичкој групи, и сама сам свирала у бенду кад сам била млађа, а у роману је то бенд који је деведесетих година 20. века свирао на једном фестивалу када је његова певачица нестала. Тридесет година касније поставља се поново питање шта се десило са њом, у две паралелне временске линије. Мислим да је реалност некада много луђа од фикције, прочитам нешто у новинама или видим на телевизији и помислим: „Ово није могуће.” Стварност је много мрачнија и страшнија него што можемо да замислимо.