Свирепост и бруталност осуђеника на доживотну казну затвора

Првостепеним и правноснажним пресудама које су судови у Србији донели од 1. децембра 2019. године када су на снагу ступиле измене и допуне Кривичног законика Републике Србије којима је уведена казна доживотног затвора, ова санкција изречена је 12 пута. Казна која је у кривичноправни систем уведена уместо затвора у трајању између 30 и 40 година, у десет случајева изречена је због извршења убиства и два пута због силовања. Прва оваква казна изречена је 2021. године Нинославу Константиновићу, у јавности познатијем као Малчански берберин, окривљеном да је отео и силовао дванаестогодишњу девојчицу (умро је у затвору годину дана пошто му је изречена казна), а последња пре неколико дана Мирославу Марковићу, пошто је оглашен кривим да је хицем из пиштоља убио бившу партнерку Сању М.

Сви случајеви у којима су окривљени осуђени на најстроже казне имали су неколико заједничких особина: извршење кривичног дела било је изузетно брутално, а жртве су биле особе изузетно блиске учинитељима кривичног дела – најчешће емотивни партнери и деца.

Тако ће у аналима српског правосуђа остати забележено да је Нинослав Константиновић отео дванаестогодишњу девојчицу и данима је водио са собом по напуштеним викендицама и неприступачним пределима у селима у околини Ниша и Сврљига, све време је злостављајући. Остаће записани и други тешки злочини због којих су изрицане казне доживотног затвора: да је Дејан Дабовић на улици у Новом Саду искасапио своју бившу девојку зато што га је оставила, као и да је Радомир Благојевић у ходнику једне београдске зграде полио бензином, а потом и спалио бившу емотивну партнерку. Само месец дана пре овог злочина, Благојевић је претукао и силовао другу жену у Смедереву и то када је дошла да му поспреми стан.

Мештани села Речица код Пожаревца не заборављају случај од пре три године када је румунски држављанин Вирџинел Ј. упао у кућу старице (87) и покушао да је силује. С обзиром на то да није успео у својој намери, Румун је ножем за клање свиња који је имао код себе убадао жену по телу, да би јој на крају пререзао врат.

На казну доживотног затвора првостепеном пресудом осуђен је М. Ј. (85) из Новог Сада због силовања осмогодишњег детета на Шордошу. Немиле сцене у шумарку поред шеталишта виделе су две жене и одмах пријавиле полицији. Првостепена пресуда коју је изрекао новосадски Виши суд преиначена је одлуком Апелационог суда у овом граду, па је М. Ј. правноснажно осуђен на 20 године робије. Првостепена казна доживотног затвора замењена је оном од 20 година и капетану Војске Србије С. С. који је оглашен кривим што је две и по године, од новембра 2019. до маја 2022. године, силовао своју ћерку.

Виши суд у Врању осудио је Дејана Павловића на доживотну робију због насиља у породици и убиства жене Снежане, у марту 2022. године. Окривљени је супругу, коју је претходно злостављао, избо кухињским ножем, а на терет су му стављена и још два кривична дела насиље у породици, које је учинио према својим ћеркама.

Казна доживотног затвора изречена је и Горану Џонићу, који је у септембру 2021. године намамио, отео, убио, па спалио тела својих рођака – брата од тетке Горана Ђокића, његове жене Гордане и ћерке Лидије. Милош Николић из околине Зајечара осуђен је на доживотну казну затвора зато што је пијан убио двогодишњу ћерку своје ванбрачне супруге Петре Владуловић.

Првостепеном пресудом на најтежу казну осуђен је и Бојан Јовичић јер је ножем са 11 убода и 26 резаних рана у новосадском насељу Ажице из користољубља убио власника мењачнице Јована Јанићијевића. Свирепост и бруталност одлика је и кривичног дела које је Стојан Илић из Рипња починио у априлу 2022. године. Под изговором да је води у продавницу, он је из родитељске куће у Рипњу одвео шеснаестогодишњу девојчицу, одвезао је колима до ненасељеног дела насеља и убио је. После убиства, Илић се вратио у девојчицину кућу где је ножем повредио њену мајку, баку и ујака.

Последња казна доживотног затвора изречена је Мирославу Марковићу, који је у центру Пирота, пришао бившој девојци Сањи, док је бирала воће и убио је пуцњима из пиштоља.

Психолог Снежана Репац каже за „Политику” да је девијантно понашање, какво се уочава у наведеним случајевима, резултат несрећног живота починиоца кривичног дела у ком није било успешног превазилажења конфликата и прилагођавања средини.

– Они који имају проблем контроле импулса су често склони и коришћењу алкохола и психоактивних супстанци, које распирују жар емоција, а које не могу да се угасе осим ако се свој бол не нанесе и другом, те у пару заједно пролазе кроз осветничка и садистичка стања, која могу и не морају бити узајамно изазвана. Неко ко је силоватељ ће навести одређене разлоге као оправдање за свој поступак. Међутим, то ће бити неуверљиво. Неспособност самоконтроле је сложен феномен, од недостатка самодисциплине, до панике и великог страха, ирационалног уплива у свест. Криза свести се дешава у стањима које људи описују као црно, мрак пред очима, кад себе не обуздавају – објашњава Снежана Репац.

Важно је, објашњава, оценити какав је психички склоп особе која је починила кривично дело, посебно оно тешко.

Потребно је размотрити и питање капацитета личности за опоравак, јер то је битно у следећем кораку, а то је мотивација за променом. Сматра се да ако неко буде осуђен на доживотну робију, неће имати разлога за рад на корекцији себе, јер он, практично, неће више изаћи у свет. Током „сужења свести” човек, да тако кажем, нема увида ни у шта. У таквим случајевима долази до примарног растерећења тензије и кортекс мозга нема снагу да заустави бес и мржњу, па се дешавају убиства. Уколико се процени да током казне неко постане социјализован и покаје се, проблем је што живот ван затвора покреће старе „каписле” и људи се даље не сналазе, те се често враћају старом начину живота. Зато је правовремено реаговање и васпитање једино на шта се може ослонити, али и то је недовољно ако неко не преузима одговорност – закључује Снежана Репац.