Економиста Владимир Ђукановић: Да ли је Србија испала из „литијумског брзог воза”

Србија би да је пројекат Јадар започео изградњу како је првобитно планирано 2021. године била прва земља у Европи која производи литијум и борате, са функционалним рудником литијума и првом фабриком за прераду литијум-карбоната у Европи, изјавио је данас економиста и аналитичар Владимир Ђукановић.

 Он је истакао да је Србија у 2025. години, усред највеће војне и геополитичке борбе за ресурсе у Европи, која се огледа у рату у Украјини и тренутном царинском рату између Кине и САД, где су сировине такође кључно оружје, могла да поставља правила у литијумској игри, уз борате као додатни адут.

У ауторском тексту за Танјуг економиста и аналитичар Владимир Ђукановић пише: Да ли је Србија испала из литијумског брзог воза? Када је британско-аустралијски рударски гигант Рио Тинто 2021. године најавио улагање од више од 2,4 милијарде долара у изградњу рудника литијума у долини реке Јадар, деловало је као да је Србија на ивици великог индустријског и геополитичког заокрета.

 Пројекат је представљен као кључни камен темељац за европску транзицију ка зеленој енергији, као и прилика да се Србија позиционира као главни снабдевач једне од најтраженијих сировина данашњице, око које би се креирао читав ланац вредности.

 Данас је тај амбициозни план упитан. Економска ситуација се променила, оперативни рудници литијума се нуде по одличним ценама широм света и Србија ризикује да остане без пројекта који потенцијално може да отвори нову индустријску епоху.

Пре више од сто година нисмо ушли у ланац набавке аутомобилске индустрије, и као многе земље у тој ситуацији, остали економски неразвијени.

Пропуштене економске прилике, као и сурови друштвени експерименти као што је комунистичка диктатура, оставили су Србију у економском зачељу Европе. Све је извесније да ћемо и деценије које долазе провести на истом месту европске периферије. Пројекат Јадар је заснован на експлоатацији јединственог минерала - јадарита - откривеног 2004. године.

Планирано је да рудник производи око 58.000 тона литијум-карбоната годишње, што би задовољило значајан део потреба Европе за овом сировином. Ту је такође експлоатација бората, која би разбила Турски монопол над овим минералом (снабдева 100 одсто потреба ЕУ). Рудник је пројектован као подземни, уз изградњу великог постројења за прераду руде, а пројекције о броју нових радних места, порезима и развоју домаће индустрије долазе уз јаку политичку и дипломатску подршку.

 Кључ проблема је друштвени отпор овом пројекту који је одложио његову изградњу.

Инвестиције не трпе одлагања и ово је савршен пример како време може да „поједе” инвестицију. Инвестиција од 2,4 милијарде долара је ових месеци у рударству огромна сума. За овај новац инвеститори могу да купе руднике који су у функцији у Аустралији, Канади, Чилеу и Аргентини, где званичници и локалне заједнице желе порезе, радна места, пословне прилике као и изградњу инфраструктуре - све што произилази из оваквих пројеката.

Са временске дистанце, занимљиво је приметити да би, да је пројекат започео изградњу како је првобитно планирано 2021. године, Србија 2025. године била прва земља у Европи која производи литијум и борате, са функционалним рудником литијума и првом фабриком за прераду литијум-карбоната у Европи.

У 2025. години, усред највеће војне и геополитичке борбе за ресурсе у Европи, што се огледа у рату у Украјини и тренутном царинском рату између Кине и САД, где су сировине такође кључно оружје, Србија је могла да поставља правила у литијумског игри, уз борате као додатни адут. Четири године касније, литијум и борати у Србији и даље се налазе под земљом. У међувремену, рудници литијума и постројења за прераду у Финској, Португалу, Шпанији, Чешкој и Француској уврштени су на листу стратешких пројеката ЕУ.

Ови пројекти ће добити финансијску и административну подршку ЕУ и већ су у различитим фазама развоја. Европа развија сопствени ланац снабдевања литијумом, на европском тлу, у европским земљама. Борба за литијум се тек захуктава. Они који је сада воде нису више само рударске компаније, већ и државе, савези и технолошки конгломерати. Да ли ће се Србија вратити за сто - и под којим условима - зависиће од тога да ли ће успети да научи лекције из овог искуства. Рио Тинто није одустао од литијума. Напротив, активно тражи нове прилике широм света.

Један од најважнијих потеза била је куповина пројекта Ринкон у Аргентини 2022. године, по цени од 825 милиона долара, уз додатне 2,5 милијарде долара у проширење капацитета и убрзање радова како би производња могла да почне већ 2026. године. То је велика предност у односу на Јадар који и да крене у изградњу не може да очекује прву ископану руду пре 2030 године. Ту је и аквизиција компаније Arcadium Lithium   у вредности од 6,7 милијарди долара, којом је Рио Тинто преузео више оперативних постројења у Канади, САД, УК, Јапану и другим земљама.

У Сједињеним Америчким Државама, аналитичари годинама спекулишу о могућем уласку Рио Тинта у пројекат Thacker Pass у Невади (једно од највећих лежишта литијума у Северној Америци) кроз стратешко партнерство или преузимање .

 У светлу растућег америчког протекционизма и жеље да се литијум не увози из Кине, већ вади и прерађује у домену домаће контроле, овакав потез чини се све извеснијим. У Европи, с обзиром на пад цена литијума од преко 80 одсто у протеклом периоду, многи мањи играчи налазе се пред банкротом или су у фази потпуног замрзавања својих пројеката.

 За компанију као што је Рио Тинто, која располаже огромним финансијским ресурсима, то је савршен тренутак за јефтину аквизицију и дугорочно позиционирање.

Другим речима, могу да купе јефтиније пројекте по значајно мањој цени него да развију Јадар који постаје прескуп. Посебан контекст овој стратегији даје геополитичка слика света, а нарочито најновије одлуке Доналда Трампа. Када је бивши амерички председник у марту 2025. године објавио нове тарифе на увоз кинеских електричних возила и сировина за батерије тржиште се преокренуло.

 Кинески произвођачи батерија и извозници литијума преко ноћи су изгубили приступ највећем тржишту, док су амерички и европски произвођачи почели панично да траже алтернативне изворе.

 У савременом свету, литијум више није само роба - постао је геополитички ресурс. Председници Владимир Путин и Доналд Трамп најавили су планове за развој сопствених извора литијума како би смањили зависност од Кине. САД, ЕУ и Аустралија развијају свеобухватне стратегије за „критичне сировине”, настојећи да се ослободе кинеске доминације у овом сектору.

Компанија Рио Тинто, са седиштима у Лондону и Мелбурну, идеално је позиционирана да буде кључни партнер у овој трансформацији. Већ је укључена у пројекте који су делимично финансирани од стране влада, мултилатералних фондова и технолошких гиганата, што јој обезбеђује дугорочну стабилност и утицај.

Рио Тинто ће наставити да доминира у рударском сектору, док ће Србија, упркос својим изузетним ресурсима, вероватно жалити за пропуштеним приликама и кривити неког другог.–рекао је  економиста за Танјуг.