Отишла је на боље место а папагај код комшинице Елизабет

Жена са бадемима у очима, лагано је ходалицом пришла прозору. Тешко помера натечене ноге. Дише тешко. Наслоњена је лактовима на прозорску даску. Оно што види је панорама, са деветог спрата - видљиви део језера Онтарио, центар града, неколико гитара окачених изнад продавнице музичких инструмената на једном углу зграде на раскрсници улице Кингстон и Викторија парк.

Види и облак белог дима над топланом, јединог на плавом небу, затеченог слеђеним јутром.  Близу је као да га гледа двогледом оне девојке са слике Aлeкса Колвила, To Prince Edward Island 1965.

Прозор је излог њеног света. Понекад се у том излогу појави њена кућа, башта у којој седи на пању, са тек рођеном кћерком у наручју, међу шебојима, у сенци смокве. Гледа у њене очи, усне, тражи на том лицу нешто своје. Сада на лицу њене унуке као да гледа саму  себе, усхићена даром који је добила.

Сваког јутра стане на вагу измери тежину, попије лекове и поједе доручак. Жена са бадемима у очима са својом ходалицом углавном не стигне да пређе на другу страну пешачког прелаза а да јој се на пола пута не упали црвено светло. Потребно јој је више времена него што јој то семафор допусти. Зато све ређе излази из стана.

Када дан одвуче сунце на другу страну града уплови чудесан брод прекривен маскирном мрежом звездане ноћи. Брод је центар града. Она осећа тишину која трепери у светлима јарбола и палубама брода.

Види себе као капетана тог брода на језеру Онтарио који плови реком Сент Лоренц до њеног града. Ох Боже, до њене реке у коју скаче са кесона каменог моста. Вода јој се још увек цеди са лица на прозорску даску. Као сузе.
Поред прозора је скоро увек отворен кавез са малим, тиграстим папагајем. Управо је слетео на прозорску даску. Комично изгледа мала птица када трчи лево–десно. Сада гледа у жену са бадемима у очима. Зелено–перјани папагај је научио да каже, и то што је научио. Изговара „Шта је било” а жена му одговара „бежи”. Само то каже, тихо, без било каквог покрета.
 „Шта је било” – понавља папагај.
 „Ништа. Видиш ли онај брод. Не видиш. Јер не знаш да је то брод са којим ћу да отпловим. Биће ти жао кад одем. Нећеш имати друштво на прозору”.
Папагај је брзо доходао на други крај прозора. Гледао је неко време у ограду терасе на коју је слетео голуб. Пре него што је направио неколико кругова на прозорској дасци и одлетео назад у кавез, оставио је на прозору неколико бомбица.

Одмах је наставио да кљуца у свој лик у огледалу.

„Како си, како си – понављао је непрекидно. Не зна да ли је то његов лик или женка која личи на њега.
Скоро је поноћ, жени са бадемима у очима време дана није важно али јој је ноћ најгора. Обично неко време проведе гледајући на улицу.

Пет кратких вагона трамваја 503, са раскрснице из улице Кингстон скреће веома споро у улицу Викторија парк, до окретнице. Често празан у то доба, а често такав оде, по реду вожње низ Кинкстон улицу.

Понекад неко изађе. Учини јој се тада, да је тај неко познат и да маше обема рукама, баш њој.

„Мама! Ох, па то је моја мама. Ево ме, мама моја. Долазим. Брзо ћу ја. Брзо. Чекај ме мама. Још само мало”.
И жена је отишла у кревет. Једва је подигла натечене ноге. Намешта јастук. Окреће се према прозору. Пар пута је дубоко уздахнула. „Молим те Боже. Молим те.”
На Duffin Meadows гробљу у Пикерингу је мали плато, са две камене клупе. Одмах иза тепих пољског цвећа и црвена крошња јапанског храста. У близини језерце из кога извире водоскок у бојама западног  сунца име жене са бадемима у очима је уклесано у гранитни обелиск. Неколико зрнаца светлуцало је на сунцу.

Неколико кристала кварца који су из ко зна којих је дубина дошли да засветле у њеном имену. У дубини тих кристала записана је нестварна мисао. О неком одласку, или о доласку, негде.

- Јао, што је меден” – повикала је комшиница Елизабет из Виндзор улице када је угледала папагаја.

- Пазићу на њега. Биће му добро. Имам већ неколико птица у кући”.
- Како си, како си” – понављао је папагај, а Елизабет се смејала од срца.
- Види, види, па он зна да прича. Шта је рекао?”
- How are you — то је рекао.

- Wanderful, wanderful, понављала је Елизабет.
- Thank you so much — довикнула је још једном, пре него што је са кавезом и папагајем ушла у лифт.
Из лифта се чуло — Let’s go home, sweety.

И оно крештаво — „Шта је било”

Миодраг Топић, Торонто

Пишите нам 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили.
Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика