Живимо у раној фази новог хладног рата

Текуће мирнодопско сучељавање са Кином могло би за САД да представља најзначајнији изазов са којим су се икада суочиле, узимајући у обзир величину и капацитете Кине, која је данас способнија него што је била нацистичка Немачка, или Совјетски Савез својевремено. Могло би се рећи да смо у раној фази новог хладног рата. Ради се о свеобухватним изазовима: са економским, технолошким, вредносним, дипломатским и војним димензијама. Ипак, у крајњој линији, ради се о глобалном поретку. Није овде реч о двема неутралним суперсилама, ту се понекад покушава успоставити лажна једнакост између нас и њих, и то у једном опасном тренутку. Са једне стране је блок који заговара слободу и демократију, а са друге је реч о осовини аутократија. Мислим да су САД и савезници добро позиционирани, да ако останемо заједно, надмашимо Кину у овом новом хладном рату, баш као што смо урадили са Совјетским Савезом у првом хладном рату. Зато сада треба бити веома опрезан у изборима, изјавио је јуче Метју Крониг, професор Универзитета „Џорџтаун”, потпредседник и виши директор Скоукрофт центра за стратегију и безбедност при Атлантском савету, на округлом столу „Стратешки ризици продубљивања сарадње са Кином” у амбасади САД у Београду. Професор Крониг је прихватио кратки разговор за „Политику”.

Да ли је Србија једна међу многим државама која се сада налази у процепу између САД и Кине?

Кратко сам овде и нисам експерт за Србију, али сам чуо различита мишљења о томе. Неки кажу да је Србија „земља на клацкалици”, земља која не жели да бира таборе, односно да жели да има добре односе са свим странама. Други са којима сам разговарао веле не, Србија се више нагиње Западу. Мислим да би најбољи савет био да Србија има срдачне односе са свим странама, јер нема разлога да ствара непријатеље. Разумем да је Кина уложила велика средства у инфраструктуру у Србији, само бих указао на неке друге земље које су прихватиле кинеска улагања у инфраструктуру и то се није увек исплатило. Италија је, на пример, потписала иницијативу „Појас и пут”, а затим одлучила да се повуче. Видели смо и друге случајеве, на пример, у Шри Ланки, где је било корупције у вези са подмићивањем владиних службеника од стране Кинеза да би се увела кинеска инфраструктура. Кинези су у Шри Ланки градили мост који се срушио, јер квалитет није био баш добар... и колико разумем, Кинези су овде градили железничку станицу која се срушила и покренула протесте. Жао ми је због те трагедије. При том, где Србија види своју будућност? У ЕУ? И, да ли Србија жели да се укључи у безбедносну и војну сарадњу са другим западним демократијама? Ако жели, онда би куповина кинеске војне опреме могла бити препрека за то. Дакле, порука је: сарађујте са Кином, САД имају дипломатске односе са Кином, тргујемо са Кином, али можда размислите где је то безбедно, и где су подручја у којима постоји опасност да се Србија превише зближи са Кином... С тим у вези, има смисла узети у обзир приступ смањења ризика од деловања Кине, каквим се руководи ЕУ. Дакле, саветовао бих Србији да о томе размишља, о томе које су области сарадње са Кином корисне, а где су области где би то могло да представља ризике које би требало поново проценити, и можда тим поводом, на пример, увести инвестициони скрининг.

Колико је ЕУ јединствена у текућем надгорњавању САД и Кине јединствена: шта политике Виктора Орбана и Роберта Фица ту сигнализирају?

ЕУ јесте велика заједница, и унутар ње постоје различити лидери и различите оријентације, али генерално мислим да је приметан тренд ка повећаној свести о ризицима које Кина представља. Пре пет-шест година, готово сви Европљани са којима сам разговарао говорили су: „Ви Американци сте луди, што вас брине Кина?” Мислим да су схватили да ту постоје изазови. Видљиво је то у званичним документима ЕУ који о Кини говоре као партнеру, конкуренту и системском ривалу, тренд који је иницирала Урсула фон дер Лајен, председница Европске комисије. Истовремено, истина је да је председник Доналд Трамп одскора увео нову напетост у трансатлантске односе, рецимо око трговинских односа, става према Украјини... Ипак оптимиста сам са уверењем да су наше блискости и вредности далеко дубље од појединих текућих разлика.

Колико је НАТО значајан 47. председнику САД?

Председник Доналд Трамп је у више наврата истакао да подржава НАТО, да подржава члан 5 који се односи на међусобну одбрану алијансе, и мислим да покушава да ојача алијансу, тражећи од партнера да улажу више у одбрану. Колико знам, на предстојећем самиту НАТО-а у Хагу, биће потврде нове спремности за улагања од пет одсто у одбрану. Знајући како господин Трамп функционише, могу да замислим да каже: НАТО је (са пет одсто) сада успешан, поправио сам га, хајде да пређемо на следећу ствар.

Да ли верујете да би САД и Кина могле да поделе свет на две сфере утицаја?

Мислим да већ видимо формирање рецимо два блока. Један представља слободан свет који је уједињенији него што сам очекивао, са САД, савезницима НАТО-а, Јапаном, Јужном Корејом и Аустралијом, који раде заједно. Други је нова осовина аутократија коју Кина гради са Русијом, Ираном и Северном Корејом. Трећи круг чине „земље на љуљашци”, углавном на глобалном Југу, међу којима су Индија, Индонезија, Бразил, Јужна Африка… Можда је и Србија у том „кампу”. Верујем да ће се на том терену такмичење тек развијати, интензивирати...