Па­рох, рат­ник, па ми­тро­по­лит сте­као и Ка­ра­ђор­ђе­ву зве­зду

Бо­го­у­год­ним де­ли­ма бо­гат је жи­вот­ни пут Јо­си­фа К. Цви­јо­ви­ћа (1878–1957), ду­хов­ни­ка, па­ро­ха, за­тим епи­ско­па би­тољ­ског, па ми­тро­по­ли­та скоп­ског. Али и спрем­ног рат­ни­ка ка­да је тре­ба­ло бра­ни­ти угро­же­ну отаџ­би­ну. О Јо­си­фу, упам­ће­ном у на­ро­ду, пи­ше књи­га „Крст и пе­ро”, пу­на би­о­гра­фи­ја све­ште­ни­ка и учи­те­ља из ко­сје­рић­ког кра­ја у бал­кан­ским и Пр­вом свет­ском ра­ту.

Ро­дио се Цви­јо­вић у бр­ди­ма ужич­ког се­ла Дре­жник, а шко­лу учио у По­же­ги, па у ужич­кој Ре­ал­ци. Пра­во­слав­ну бо­го­сло­ви­ју за­вр­шио је у Бе­о­гра­ду.

„Јо­сиф се 1902. оже­нио Ми­ле­вом, ћер­ком учи­те­ља и по­па Си­ма Ђу­ри­ћа из Се­че Ре­ке. Го­ди­не 1903. про­из­ве­ден је у ђа­ко­на, а исте у чин све­ште­ни­ка у ма­ко­ви­шкој па­ро­хи­ји при цр­кви у Се­чој Ре­ци. Ужи­вао је из­у­зе­тан углед и дао ве­ли­ки до­при­нос у про­све­ћи­ва­њу па­ро­хи­ја­на. Осно­вао је би­бли­о­те­ку, уз­га­јао но­ве сор­те во­ћа, га­јио пче­ле и сто­ку, об­ра­ђи­вао има­ње. Уз по­моћ Дми­тра Јо­ви­чи­ћа и ста­рог про­те Но­ва­ка Ми­ло­ше­ви­ћа осни­ва 1904. пр­ву за­дру­гу. На­ба­вља алат, ма­ши­не, гво­зде­ни плуг ко­мет... И сам не­ви­чан ру­ко­ва­њу ко­ме­том, поп Јо­сиф унајм­љу­је во­ло­ве и са сво­јим послужитељeм јед­не но­ћи пу­не ме­се­чи­не оре сво­ју ба­шту по­ред Ре­но­ви­це, ка­ко би плуг упо­знао.”

Из Се­че Ре­ке до­би­ја пре­ме­штај у Дра­го­је­вац код Ари­ља. Ода­тле 1908. као пи­то­мац Све­тог ар­хи­је­реј­ског са­бо­ра од­ла­зи на сту­ди­је у Ки­јев­ску ду­хов­ну ака­де­ми­ју, где ма­ги­стри­ра те­зом „Уло­га срп­ског све­штен­ства у осло­ба­ђа­њу свог на­ро­да”. По­сле сту­ди­ја Јо­сиф је 1912. про­фе­сор Бе­о­град­ске бо­го­сло­ви­је и управ­ник мо­на­шке шко­ле у ма­на­сти­ру Ра­ко­ви­ца. Остав­ши удо­вац, за­мо­на­шио се у том ма­на­сти­ру 1913. го­ди­не.

То­ком бал­кан­ских ра­то­ва Цви­јо­вић је у ко­мит­ском од­ре­ду вој­во­де Ву­ка, па за­тим у јед­ној од бе­о­град­ских вој­них бол­ни­ца. „На по­чет­ку Пр­вог свет­ског ра­та об­у­чио је за бор­бу гру­пу по­ла­зни­ка мо­на­шке шко­ле. Уче­ство­вао је у од­бра­ни Бе­о­гра­да, а за­тим у Ко­лу­бар­ској би­ци и бор­ба­ма око Ва­ље­ва.”

Овај ду­хов­ник-рат­ник пре­шао је са срп­ском вој­ском Ал­ба­ни­ју и сти­гао на Крф. „У Би­зер­ту, по­том у Ру­си­ју у па­стир­ско-на­ци­о­нал­ну ми­си­ју упу­ти­ла га је срп­ска вла­да ра­ди оку­пља­ња до­бро­во­ља­ца у бор­бе­не је­ди­ни­це за осло­бо­ђе­ње зе­мље. У по­врат­ку је због бо­ле­сти пре­ба­чен у Лон­дон на ле­че­ње. По опо­рав­ку Цви­јо­вић је рек­тор у Срп­ској пра­во­слав­ној бо­го­сло­ви­ји у Окс­фор­ду”, бе­ле­жи књи­га „Крст и пе­ро”. Уз на­по­ме­ну да је Јо­сиф за до­при­нос бор­би срп­ског на­ро­да и очу­ва­њу ње­го­ве ду­хов­но­сти од­ли­ко­ван Ор­де­ном Ка­ра­ђор­ђе­ве зве­зде са сре­бр­ним зра­ци­ма, а но­си­лац је и Ор­де­на бе­лог ор­ла, Ме­да­ље за хра­брост, Ор­де­на Све­тог Са­ве, Ор­де­на Цр­ве­ног кр­ста, Ал­бан­ске спо­ме­ни­це, као и ру­ских и бел­гиј­ских од­ли­ко­ва­ња.

По­сле Ве­ли­ког ра­та Цви­јо­вић је рек­тор При­зрен­ске бо­го­сло­ви­је, по­том епи­скоп би­тољ­ски, а од 1932. го­ди­не ми­тро­по­лит скоп­ски. У том зва­њу остао је до 1941, ка­да су га Бу­га­ри про­те­ра­ли по оку­па­ци­ји Ма­ке­до­ни­је. До­шао је у Бе­о­град и у рат­ним усло­ви­ма, као и две го­ди­не на­кон ра­та, оба­вљао ду­жност пред­сед­ни­ка Си­но­да Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве.

„По­што му ни­је до­зво­љен по­вра­так у Ско­пље, он се на­ста­нио у Вра­њу, ода­кле је упра­вљао де­лом скоп­ске епар­хи­је. Хап­шен је 1950, ка­да је и обо­лео. По­след­ње да­не жи­во­та про­вео је у ма­на­сти­ру Ва­ве­де­ње у Бе­о­гра­ду, где уми­ре 3. ју­ла 1957. го­ди­не. Са­хра­њен је у ма­на­стир­ском дво­ри­шту у Ра­ко­ви­ци.”

Овај ду­хов­ник ни­је за­бо­ра­вио ни за­ви­чај, за­слу­жан је за по­ди­за­ње шко­ле и цр­кве у род­ном Дре­жни­ку. За­то је ту, по­во­дом 130 го­ди­на ње­го­вог ро­ђе­ња, 28. ав­гу­ста 2008. све­ча­но отво­рен Спо­мен-дом по­све­ћен жи­во­ту и ра­ду ми­тро­по­ли­та Јо­си­фа Цви­јо­ви­ћа.

Као по­себ­но за­слу­жан, Јо­сиф се по­ми­ње и у Ле­то­пи­су Се­че Ре­ке, бу­ду­ћи да је тај крај нов­ча­но по­ма­гао и ка­да је оти­шао из ње­га: пам­ти се ње­гов при­лог за по­ди­за­ње До­ма се­чо­реч­ке за­дру­ге, на­бав­ка зво­на за се­о­ску цр­кву, као и по­моћ за по­ста­вља­ње спо­мен-пло­ча рат­ни­ци­ма из овог кра­ја.