Дипломатија Паје Патка у раљама дневне политике

Мека моћ популарне културе Сједињених Америчких Држава присутна је од настанка Холивуда. Амерички продуцент Волтер Вангер рекао је 1950. године да је извоз филмова важнији „од хидрогенске бомбе”. Свака филмска трака која се извезе, тврдио је, представља америчког амбасадора, називајући то „дипломатијом Паје Патка”. Један од недавних примера меке моћи, у овом случају Француске, десио се крајем прошле године, када је париска катедрала Нотр Дам поново отворила своја врата, више од пет и по година након великог пожара, у присуству око 40 шефова држава и влада, укључујући и Доналда Трампа. Али Владимира Путина није било, што потврђује кључне поруке са научне конференције „Историја културне дипломатије Југославије”, одржане ове недеље у Институту за европске студије, да је та грана политике увек зависна од актуелних дешавања.

Како је истакла историчарка Оливера Драгишић – нема разумевања културне политике без разумевања политике.

„Граница између СФРЈ и Бугарске била је једна од најзначајнијих на Балкану. Али односи између две земље су били дефинисани историјским наслеђем, због непријатељстава у Другом балканском рату и два светска рата, док је македонско питањe чинило константу тензија. У таквим околностима културна дипломатија постала је осетљиво поље. Али било је и примера добре сарадње између комунистичких власти у Југославији у Бугарској. То је била нова полазна основа у односима, међутим, и то се распало расколом Тита и Стаљина”, навела је Драгишићева, осврћући се на 1948. годину, када је због вођења своје иностране политике, која се није поклапала са интересима Источног блока, КПЈ избачена из Информбироа.

Што се тиче сарадње са другим јужним суседом, ту је проблем за културну сарадњу био тај што је Албанија по окончању Другог светског рата била неразвијена – са преко 80 одсто неписменог становништва, објаснила је Божица Славковић Мирић са Института за новију историју Србије.

„Тек од 1946. је почело сузбијање неписмености када је школовање постало обавезно. Културна сарадња између Југославије и Албаније озваничена је годину дана касније у Тирани потписивањем конвенције. То се односило на улагање у школе, културне установе на обе територије, размену истраживача, студената, књига и часописа... Основано је и друштво за културну сарадњу у Београду, са циљем да се успоставе све боље везе”, истакла је она. Како је додала, Албанци су увели у школе српскохрватски језик, а те курсеве су похађали и чланови руководства албанског врховног вође Енвера Хоџе. Међутим, након што се НР Албанија више окренула Совјетском Савезу, српски језик је укинут или сведен на мањи број часова.

Изрека „што јужније то тужније” не важи и у овом случају, пошто су и на северу постојали проблеми за културну сарадњу са Аустријом. Јер како је рекао Петар Драгишић са Института за новију историју Србије, у завршној фази рата Југославија је имала територијалне претензије ка Аустрији и Италији.

„На крају рата југословенска војска је истог дана упала у Клагенфурт и Трст. Иако су се после 10 дана трупе повукле, ни тада није био завршен део покушаја да се анектира део Аустрије, у ком је тада живело око 200.000 Словенаца. И дипломатским средствима су хтели анексију, било је и преговора за јужну Корушку. Ипак, одговор великих сила био је негативан, сем СССР-a, али после је и њихова подршка отпала. Када је 1955. потписан Аустријски државни уговор и формално се одустало од тих претензија”, навео је Драгишић. Ипак, како је додао, од када је Аустрија добила државност, СФРЈ је хтела да великог непријатеља претвори у савезника, јер је била избачена из Информбироа.

„У том контексту Беч нам је био важан као мост ка Западу и новим спољнополитичким савезницима. Од тада имамо интензивирање односа. Што се тиче културе, то је била размена музичара, оперских певача, симфонијског оркестра, изложба српских фресака. Паралелно са тим, у штампи обе државе видимо да се од средине педесетих слика мења. Већ тада доста Аустријанаца долази на Јадран. Рекао бих да су они били први страни туристи у Опатији. Са друге стране, у нашим новинама се пише о културној понуди Беча. Али било је и криза, махом у вези с правима словеначке мањине у Аустрији, што су словеначки политичари у СФРЈ дизали на виши ниво него што заправо јесте”, указао је Драгишић.

У времену када су блоковске поделе биле дубље од Јадранског мора, фестивали су били светла тачка. Рекло би се да је тако и данас, само када је реч о земљама бивше СФРЈ: јер шта боље илуструје културну дипломатију од београдског Бир феста, на ком Србин и Хрват заједно певају стихове Хладног пива „На овим просторима” или „Наше мале земље” од Бркова. Но што се тиче СФРЈ, према речима професорке Факултета драмских уметности Милене Драгићевић Шешић, педесетих и шездесетих година прошлог века фестивали су се развијали постепено кроз активности градова и били један од стубова културне дипломатије.

„Дубровачке летње игре су значајне јер је Тито преузео покровитељство над тим догађајем 1954. Већ следеће године на њима је одржан и Светски конгрес интернационалног светског театра, док су дубровачке игре брзо постале чланица Европске асоцијације музичких игара, након чега су на њему гостовале Чешка и Италија”, навела је Милена Драгићевић Шешић. Како је додала, фестивал који на најбољи начин парадоксално истовремено приказује и домет и мањкавост СФРЈ био је Битеф.

„Из данашње перспективе се може рећи да је до тога дошло случајно. Представом из Индије отворен је први Битеф 1967, иако она није била планирана. Али Мира Траиловић је била свесна да не може да одбије поклон од земље оснивача Покрета несврстаних и схватила како то може да преради у нешто што је било до тада невиђено, а после је постало мејнстрим да сваки следећи фестивал има као планирану једну од представа традиционалног светског театра”, навела је професорка са ФДУ.

Саша Мишић, професор на Факултета политичких наука, надовезао се на улогу установа у културној дипломатији конкретним примером Италијанског културног центра, који је обновљен у Београду 1965. године. Али слично као и у случају Аустрије, у почетку су односи СФРЈ са земљом шпагета и моде дуго били оптерећени Тршћанским питањем. Међутим, када је статус Трста одређен у Лондону, Италијани су показали жељу да поново покрену свој институт у Београду. Кључну улогу у томе, према Мишићевим речима, одиграо је италијански премијер Алдо Моро.

„Он је важио за толерантног универзитетског професора, а његова културна политика је била фундамент спољне политике. Сматрао је да се културна политика заснива на реципроцитету увоза и извозу садржаја. Под њим је отворен Италијански културни центар у Београду. Са друге стране, у складу са тим реципроцитетом Моро је предложио бесплатну доделу земљишта у Риму за југословенску установу, али је наши нису отворили”, истакао је Мишић. Како је додао, Моро је први пут дошао у Београд баш у време отварања италијанског КЦ-а, што је уједно била и прва посета у историји две земље.

„Моро је инсистирао на томе да отварање центра буде видљив моменат његовог доласка, иако он није присуствао томе, јер је тада био у Новом Саду у посети Галерије Матице српске”, објаснио је Мишић.

Што се тиче односа са земљама Централне Европе, од Чехословачке је СФРЈ у почетку очекивала помоћ у индустрији, док од Пољске није ништа јер је Варшава била разрушена, казао је Слободан Селинић са Института за новију историју Србије. Културне везе са словенским државама постојале су и током најтврђе фазе агитпропа, али уз строгу контролу уметничке репрезентације.

„Сарадња се темељила под будним оком државе која је бирала уметнике подобне за представљање другим срединама”, каже Селинић. Југославија је, сматрајући да их шаље у земље дуге културне традиције, у Чехословачку и Пољску упућивала своје најрепрезентативније уметнике: диригента Милана Хорвата и Хор Радија Београда. Филм је био нарочито важан, јер је, како Селинић наводи, „политички став био заступљен више на филму него било где друго”, и као такав је налазио своје место и у иностранству. Ипак, културна размена није се одвијала глатко.

„Југословенски комунисти су заузели негативан став према грађанским слојевима Кракова, у њиховој уметности видели су црту декадентности”, подсетио је Селинић.

Преко Атлантика, идеолошке разлике између Југославије и САД биле су изражене након Другог светског рата, а суштински односи почињу да се развијају током педесетих, најпре на економском плану, а затим и кроз културну размену. Како је истакла Јелена Тодоровић Лазић са Института за политичке студије, културне везе са САД интензивирају се након потписивања споразума 1952. године, али већ између 1953. и 1955. долази до застоја због америчког страха да би се Југославија могла поново окренути ка Истоку. Обнова интензивне сарадње следи од 1959. године, када у СФРЈ званично почиње са радом Фордова фондација и започињу преговори о Фулбрајтовом програму. Ипак, политичка превирања нису јењавала. Покрет несврстаних и говор Јосипа Броза на оснивачкој конференцији 1961, у којем је истакао визију југословенског пута, изазвали су нову сумњу у Вашингтону. Ипак, од 1952. године до почетка шездесетих, око 4.000 југословенских грађана, од научних радника до студената, боравило је у САД кроз различите програме, стипендије и летње школе. Са друге стране, како је истакла Јелена Тодоровић Лазић, културна сарадња са САД наилазила је на низ практичних препрека – пре свега финансијских.

„Трошак слања уметника да представља земљу у Америци био је огроман. Само за један наступ 1963. године процењен је да би требало издвојити 750.000 динара по члану”, закључила је Јелена Тодоровић Лазић, објашњавајући зашто ниједна оперска или балетска трупа, нити симфонијски оркестар, никада нису гостовали на америчком тлу у том периоду.

Шурда вреднији од 10 конвенција о културној сарадњи

Улога Шурде у Врућем ветру донела је Љубиши Самарџићу статус звезде широм региона, док је серија емитована на мађарском јавном сервису МТВ 1984. године. Након тога, Самарџић је у Мађарској проглашен за глумца године, а његов долазак на тадашњи „Неп стадион” дочекало је чак 100.000 људи. „Шурда је певао насловну песму серије заједно с Мађарима, давао бројне интервјуе њиховим медијима, а они су оценили да су таква гостовања вреднија од 10 конвенција о културној сарадњи”, истакла је Ивана Весић са Музиколошког института САНУ.

Крлежа заслужан за изложбу са рекордном посетом у Француској

Културна размена између Југославије и Француске у великој мери је, према речима Александре Колаковић са Института за политичке студије, у првим фазама након Другог светског рата почивала на везама комунистичких партија. Међутим, након разлаза са Информбироом, Београд је настојао да редефинише свој имиџ у западној јавности – а уметност је препозната као идеалан канал. Једна од првих великих културних иницијатива била је изложба југословенске уметности у Паризу, за коју је кључну улогу имао Мирослав Крлежа. Француски часопис „Нови век” најавио је изложбу, а ангажован је и професор историје уметности са Сорбоне да отвори манифестацију. Резултат је био изузетан: изложбу је посетило више од 1.500 посетилаца на отварању – број који, како истиче Колаковићева, ниједна каснија југословенска културна манифестација у Француској није надмашила.