Сисак забранио Бајагу: тишина у Цe-дуру

Александар Апостоловски

У земљи у којој је злокобна историја свакодневна опсесија, вест да је Сисак, поводом прославе градског празника 4. јуна, отказао концерт Момчила Бајагића Бајаге, звучи као још један покушај да се прошлост цементира као суморна садашњост и извесна будућност. Одлука је донета на иницијативу локалног ХДЗ-а. Дакле, демократски, већински и без икаквог стида.

Није Бајага, да се разумемо, ни Чича Дража ни Тито, ни Баја Мали Книнџа. Он је, како би рекао Ђорђе Балашевић, један фин дечко с гитаром, из краја где су се некад сви играли заједно. Његов грех, ако га тражимо, вероватно лежи у томе што није свој имиџ префарбао у националне боје, већ је остао један од реликта југоносталгије у кожњаку. Пева о љубави, вози мотор по сновима и још увек верује да „можда за њу има наде”. Подразумева се, са друге стране јастука. У томе је проблем: нада се у овом региону готово не назире на јутарњем хоризонту, тамо где је обично загледан фронтмен „Бајаге и инструктора”.

За разлику од дотичног Бајаге, Марко Перковић Томпсон, крунисани бард европске Хрватске, пуни тргове, арене, па и мисли хиљада младих који у његовим песмама проналазе идентитет који не могу наћи у стварности. Не треба бити музички критичар, ни политиколог, да се схвати шта се овде дешава: Док се Бајага отказује, Томпсон се промовише. Један пева о „плавом сафиру”, други „За дом спремни”. Разлика није само у нотама, већ у поруци у боци. Бајага није потребан да би залудео екстремним национализмом било кога. А то, у оном делу света, 442 до Београда, никада није био хит.

Парадокс је што ће више од пола милиона Хрвата овог јула певати с Томпсоном, док је Бајагина гитара остала без појачала. Као да је нови градоначелник Сиска, извесни Домагој Орлић, који по дизајну припада класичном моделу скројеног локалног хадезеовца, одлучио декретом да забрани баладе које лече, већ се одлучио да одврне до даске буку и бес који деле. Хрватска, која се толико поноси својим чланством у Европској унији, показује још једном да није проблем у Србији, у Београду, а понајмање у Бајаги. Проблем је у огледалу у које Хрватска, са коалиционом владом екстремно десног ХДЗ-а и усташког Домовинског покрета, не жели да се погледа. То су потврдили и чланови СДП-а, дојучерашње градске управе Сиска, који су уговорили концерт са Бајагом. Објавили су да је Бајагин концерт отказан, јер ХДЗ не воли Србе.

Некада се на овим просторима знало да добра песма не познаје границе. Данас границе не познају добру песму. И док се политичари играју диригената, народ седи у сали без бенда, слушајући како им историја свира погрешне тонове. А Бајага? Он ће и даље свирати негде, можда у Београду, можда у Љубљани, можда већ овог јуна у Загребу, ако му и тамошње власти не дају ногу, што не би било први пут. Моћни лоби бранитеља спречио је да 2018. године одржи концерт током Дана пива у Карловцу. Наредне године покушали су да га спрече да одржи концерт у Плочама.

Некада је Бајага био гост пива и кобасице, макар с негодовањем неколико удруга које се понашају као да имају трајни закуп на патриотизам. Данас, Бајага више није само „неприкладан”, већ постаје персона нон грата. И то не због нових чињеница или старих доказа, већ зато што политички ветар више не дува из центра, него из врло оштрих крајњих праваца које сежу у доба поглавника, чије тековине баштини Домовински покрет и бранитељи.

Локални ХДЗ у Сиску, уместо да се бави инфраструктуром и питањем зашто млади одлазе брже него што Томпсон изговори „За дом спремни”, одлучио је да се бави музичко-идеолошком хигијеном, па Бајага одједном постаје претња националној чистоћи и штедљивости. Пре ће бити да је реч о оном првом. Јер ХДЗ одједном нема пара у градској каси, иако њихови претходници из СДП-а тврде да им је остављено више од 700.000 евра у буџету.

Отуда ово није прича ни о новцу ни о музичком укусу. Ово је прича о ревизији прошлости. О томе како се политика сели у акорде. О томе да је културни простор све мањи, а црно-бели свет све шаренији – од црних парадних униформи које марширају као утваре  током националних празника, до насловница хрватских таблоида који су скандалозно испратили смрт папe Фрање, само зато што је одбио да канонизује Алојзија Степинца.

Због чега траје шутња бриселских чиновника? Док они уредно просипају фразе о европским вредностима, људским правима и културној размени, дотле Хрватска уводи своју верзију европског стандарда у којој Бајага постаје безбедносни ризик у Цe-дуру, а Томпсон културни амбасадор.

Хајде да не околишамо, овде није реч о Бајаги. Невоља је у ономе што Бајага није. Момчило није ратни певач. Није национални мит. Није икона једног табора. Бајага је, за разлику од многих који се деру о љубави према домовини, само певао о љубави.

И тако долазимо до апсурда: Хрватска, земља са евром у џепу и ужасавајућом прошлошћу из доба поглавника коју тако пажљиво негује, забрањује песника који је преживео и Југославију и Милошевића, али не и локалну самоуправу Сиска! Јер његова песма није довољно „њихова”. Зато је и опаснија од свих Томпсонових рафалских рефрена.

Како рационално објаснити да земља која шаље војнике у мировне мисије не може да поднесе да Бајага отпева „Зажмури” у Сиску? Како то да Томпсон сме да пева пред пола милиона људи, а Бајага не сме пред три хиљаде љубитеља осамдесетих?

Попут искривљеног огледала, садашња Хрватска је земља која замењује уметнике за шовинистичке караоке. Ништа ново на кугли земаљској, рекло би се. Осим што је Хрватска можда прва земља која то ради уз ритмове у којима се „За дом спремни” завршава с усташким поздравом који преноси џиновски разглас као страшни ехо из Другог светског рата.

Слушати Томпосона или Бајагу? Наравно да дилема не постоји. Подсетите се и одслушајте „Руски воз”. То није само песма о путовању. То је песма о носталгији, о покушају да побегнеш од прошлости која стално касни пет минута за тобом, али увек те стигне.

Ово је, коначно, прича о Бајаги. Ко ће се икада сећати градоначелника Сиска с кратком косом и боксерском грађом у тесном оделу? Време је зато да се вратим у Београд. Док су многи момци седамдесетих година освајали девојачка срца мачизмом, Бајага их је освајао гитарским рифовима, свирајући као гимназијалац у „Рибљој чорби”. Са својим „Фендером”, у тандему са Бором Ђорђевићем, поништавао је традиционални стереотип о српској мушкости. Терали су и најтврђе мужјаке да плачу као стрине.

Али Бајага није био бунтовник с разлогом, попут Боре, већ његов алтер его, пристојан дечко са срцепарајућим баладама, попут незаборавне „Два динара, друже”. Бора је писао текст, а Момчило компоновао баладу „Рибље чорбе”, која није имала мотиве из опуса нечастивог, попут класика „Хотел Калифорнија” од мистичних „Иглса”. Али истина је да је балада ипак учинила ђаволску работу. Мачо типови су бежали у тоалет да пусте сузу, признајући јавно у тиражима од стотине хиљада продатих плоча да су испали љубавни волови.

Када је у „Рибљој чорби” Бајага једно време покушао да обузда Борин политички бунт и енергију жестоког критичара Тита, партије и армије, схватио је да је то залудан посао. Дечко коме су много више лежали стихови о ветровима, звездама и вожњи бицикла низ Улицу Маршала Толбухина, док му у џепу звецка кључић од раја, напустио је „Чорбу” пошто му је Бора узео баладу „Кад ходаш” и пожелео још подоста Бајагиних песама за „Чорбу”, иако их је Момчило написао за бенд који је већ окупио са стране. Био је то албум „Позитивна географија”, вероватно један од најбољих дебитантских албума у историји југословенског рока. Бенд се звао „Бајага и инструктори”.

Момчило је, извршивши сецесију од „Рибље чорбе”, први наступ са „Инструкторима” одржао у култном загребачком Кулушићу, далеке 1984. године. Да, иронија је да је баш у Загребу, у ондашњој Социјалистичкој Хрватској, започео свој велики музички пут. Бора и Бајага брзо су се помирили, оставши заувек браћа по гитарама и песмама. Бора на оном, Бајага на овом свету.

Његове песме нису биле револуција, али су револуционарно одбијале да буду тривијалне. „Јахачи магле”, „Зажмури”, „Моји су другови” постале су химне једног народа који је желео да остане при себи, док му се земља распадала као хармоника дугметара на вашару.

Неки му замерају да је био превише романтичан, а премало ангажован. Погрешно, јер године пролазе нервозним кораком!