Но­ви ца­рин­ски ул­ти­ма­тум Аме­ри­ке

„Ка­жем вам: те зе­мље нас зо­ву, љу­бе ми зад­њи­цу.” Тим ре­чи­ма је аме­рич­ки пред­сед­ник До­налд Трамп опи­сао на На­ци­о­нал­ној ре­пу­бли­кан­ској кон­гре­сној ве­че­ри по­на­ша­ње стра­них ли­де­ра у пр­вих се­дам да­на на­кон „ца­рин­ског на­па­да” Ва­шинг­то­на пре­ма остат­ку све­та, по­чет­ком апри­ла. Два ме­се­ца ка­сни­је кан­це­ла­ри­ја тр­го­вин­ског пред­став­ни­ка САД по­сла­ла је 3. ју­на пи­смо „при­ја­тељ­ског упо­зо­ре­ња свим тр­го­вин­ским парт­не­ри­ма Аме­ри­ке да се рок (за но­ви ца­рин­ско-тр­го­вин­ски аран­жман са Ва­шинг­то­ном) при­бли­жа­ва, и да су на по­те­зу”, што је по­твр­ди­ла Ка­ро­лин Ле­вит, порт­па­рол­ка Бе­ле ку­ће, у уто­рак, истог да­на ка­да је Аме­ри­ка удво­стру­чи­ла ца­ри­не на увоз че­ли­ка и алу­ми­ни­ју­ма.

Пре­ма том пи­сму, сви тр­го­вин­ски парт­не­ри САД до­би­ли су рок да до 4. ју­на до­ста­ве сво­је нај­бо­ље по­ну­де Аме­ри­ци. У про­тив­ном, ко­ли­ко од 8. ју­ла че­ка­ју их но­ви ца­рин­ски ре­жи­ми у ко­ји­ма ће так­се би­ти ми­ни­мум 50 од­сто.

Ко­ли­ко је др­жа­ва за­ин­те­ре­со­ва­них за ре­фор­му тр­го­вин­ских од­но­са са Трам­по­вом Аме­ри­ком ис­по­што­ва­ло рок 4. јун, и тра­же­но до­ста­ви­ло Ва­шинг­то­ну, ни­је зва­нич­но об­ја­вље­но. Ово пи­смо је са­ста­вље­но пре као оквир за под­сти­цај те­ку­ћих пре­го­во­ра, а не као ул­ти­ма­тум, пре­нео је „Блум­берг”, по­зи­ва­ју­ћи се на не­и­ме­но­ва­ног при­ма­о­ца пи­сма. Ње­гов са­др­жај, ако је ве­ро­ва­ти Рој­тер­су, под­се­ћа стра­не тр­го­вин­ске парт­не­ре Ва­шинг­то­на на ис­цр­пан спи­сак зах­те­ва Трам­по­ве ад­ми­ни­стра­ци­је, ра­ди ис­пра­вља­ња, ка­ко би ре­као 47. пред­сед­ник САД, ви­ше­де­це­ниј­ских тр­го­вин­ских не­прав­ди дру­гих пре­ма Аме­ри­ци.

Шта ће се са­да де­ша­ва­ти на­кон ис­те­ка ро­ка у од­но­си­ма Аме­ри­ке са ње­ним тр­го­вин­ским парт­не­ри­ма ши­ром све­та оста­је да се ви­ди. Оно што је у ме­ђу­вре­ме­ну ви­дљи­во, је­сте из­ра­зи­та про­ме­на то­на вр­ха аме­рич­ке по­ли­тич­ке вла­сти пре­ма прет­по­ста­вље­ној аре­ни др­жа­ва, вољ­них ца­рин­ских парт­не­ра САД. И то од кон­гре­сне ве­че­ре 9. апри­ла до „при­ја­тељ­ског пи­сма” из Ва­шинг­то­на 3. ју­на. Шта је по­вод за то, мо­гло би се спе­ку­ли­са­ти.

Ипак, од по­чет­ка „ца­рин­ске ти­ра­де” не­ке ства­ри су ја­сне. На при­мер: САД су у том пе­ри­о­ду упри­ли­чи­ле са­мо је­дан но­ви тр­го­вин­ски спо­ра­зум, и то са Ве­ли­ком Бри­та­ни­јом.

У ме­ђу­вре­ме­ну, број др­жа­ва ко­је ових да­на жу­ре да се ца­рин­ски што по­вољ­ни­је „на­ђу” са САД, де­лу­је све скром­ни­ји, ако је ве­ро­ва­ти об­ја­ва­ма нај­ви­ших аме­рич­ких зва­нич­ни­ка у овом пе­ри­о­ду. На­и­ме, на­кон пр­во­бит­ног гло­бал­ног шо­ка Трам­по­вим го­ре-до­ле ца­рин­ским прет­ња­ма, Ва­шинг­тон је гру­пи од „75 (не­и­ме­но­ва­них) др­жа­ва” –за­ин­те­ре­со­ва­них за ис­пра­вља­ње „ду­го­го­ди­шњих об­ли­ка гу­ље­ња Аме­ри­ке” омо­гу­ћио 90 да­на па­у­зе у спро­во­ђе­њу но­вог ца­рин­ског ре­жи­ма САД. Ка­ко је вре­ме те­кло, аме­рич­ки ли­дер је по­чео да по­ми­ње „ше­зде­се­так др­жа­ва” ко­је су ушле у ин­тен­зив­не тр­го­вин­ске пре­го­во­ре са Ва­шинг­то­ном. Ко­ли­ко у ма­ју, Скот Бе­сент, аме­рич­ки ми­ни­стар фи­нан­си­ја, иза­шао је са фор­му­ла­ци­јом о вр­ло по­све­ће­ним ца­рин­ским кон­сул­та­ци­ја­ма са „18 кључ­них тр­го­вин­ских парт­не­ра”, да би у на­став­ку уз „гру­пу 18” по­ми­њао и „још 20 зна­чај­них ак­те­ра”, као и раз­ми­шља­ње у Ва­шинг­то­ну о уво­ђе­њу „ре­ги­о­нал­них та­риф­них ре­жи­ма за по­је­ди­не ре­ги­је у Ла­тин­ској Аме­ри­ци и Афри­ци”.

Не­ка­ко у слич­но вре­ме, Џеј­ми­сон Грир, тр­го­вин­ски пред­став­ник САД, као и Ха­у­ард Лут­ник, аме­рич­ки ми­ни­стар тр­го­ви­не, на­го­ве­шта­ва­ли су да је у сле­де­ћих не­ко­ли­ко не­де­ља на ви­ди­ку „низ из­у­зет­но по­вољ­них но­вих тр­го­вин­ских спо­ра­зу­ма” са стра­ним др­жа­ва­ма. Он­да се до­го­дио пр­ве­нац са Ве­ли­ком Бри­та­ни­јом, да би кра­јем ма­ја, Ке­вин Ха­сет, са­вет­ник Бе­ле ку­ће, от­крио да „три (тр­го­вин­ска) спо­ра­зу­ма ба­зич­но из­гле­да­ју као да су за­вр­ше­ни”.

Ов­де би се он­да мо­гло по­ста­ви­ти и пи­та­ње ко у ства­ри да­нас пре­го­ва­ра о но­вом ца­рин­ском ре­жи­му са САД.

Оп­ште је по­зна­то да су аме­рич­ки тр­го­вин­ски пре­го­во­ри са Ки­ном ви­ше не­го про­бле­ма­тич­ни, а са ЕУ мла­ки.

Аме­ри­ци у слу­ча­ју не­у­спе­лих пре­го­во­ра до 8. ју­ла уз­вра­ћа­ње ових да­на на­ја­вљу­је Ка­на­да (уочи са­ми­та ли­де­ра Г7 у тој зе­мљи), док је Ја­пан по­ста­вио „цр­ве­ну ли­ни­ју” (уки­да­ња и оних по­чет­них „плус 10 од­сто” сви­ма за све ро­бе). Ин­ди­ја, Ин­до­не­зи­ја и још по­не­ки, де­лу­ју као да су за­до­вољ­ни то­ком те­ку­ћих ца­рин­ских пре­го­во­ра са Ва­шинг­то­ном.

Где се све у ме­ђу­вре­ме­ну де­ло оних пр­во­бит­них „75 (не­и­ме­но­ва­них) др­жа­ва” спрем­них на но­ви та­риф­ни до­го­вор са Аме­ри­ком?